Разговор обавила редакција Журнала
Јучерашњи дан у црногорском медијском простору обиљежило је необично оглашавање једног универзитетског професора који је веома ружно говорио о СПЦ, алудирајући на њен „грабљиви“ карактер кроз исказ да је омладина њен „лак плијен“, приписујући јој одустајање од духовности и аскетизма, лажну интерпретацију чињеничних истина и свакојаки деструктиван утицај у друштву.
Можете ли нам, у својству свештеника СПЦ у Црној Гори, дати неки коментар на ову необичну медијску појаву?
Недостатак академских аргумената и свађалачки стил овог историчара, требали би, сами по себи, да дисквалификују његов јавни наступ из зоне тема за коментарисање. Међутим, Ваш позив да прокоментаришем сматрам умјесним управо због омладине коју г. Прекић прозива и на коју се позива. Наиме, поменути господин се обрушио на Цркву, истом оном аргументацијом којом су антички властодршци покушали да из јавног простора уклоне Сократа. Јер, оптужба против једног од најпознатијих философа гласила је како он „квари омладину“! Тадашњи „заштитници омладине“ били су конкретни, па су Сократу приписали промоцију другачије духовности у односу на ону коју су они, са позиције политичке власти, прописивали. Ако се сјетимо да је овакав наратив према СПЦ појачан и драматизован управо са позиције државне власти од прије 2020.г. могао бих, мирне душе, рећи да г. Аднан Прекић, оваквим својим, ничим утемељеним критикама, наставља депласиран и од грађана Црне Горе легитимно осуђен посао пропалих политичара, да за своје гријехе према друштву и омладини, оптужују Цркву.
Историчар Прекић пристаје на разговор у коме његов саговорник супроставља науку и вјеру, па са те позиције оптужује Цркву за историјске фалсификате и „присвајања“ ранохришћанских објеката. Како то коментаришете?
Морате бити далеко од савременог научног свијета и европске интелектуалне традиције, па пристати на међусобно искључивање вјере и науке. Таква полазна теза не обећава озбиљан исказ, посебно не неки који би био достојан универзитетског професора. То се види и из његових тврдњи које овдје помињете. А ја тврдим да не постоји нити један озбиљан научни рад који би могао да оспори континуитет између ранохришћанских светиња и савремених канонских цркава, па међу њима и СПЦ. Напротив, читав живот Цркве и њен однос према сопственој прошлости, на једној страни, и духовна заоставштина тих раних светиња на другој, дају нам претпоставке да разматрамо и афирмишемо тај континуитет. Управо је обиље научних радова из историје умјетности, археологије и других сродних научних дисциплина написано на тему да је нововјековна европска црквеност незамислива без свијести о таквом континуитету.
О. Гојко Перовић: Дукља
Поменути интелектуалац сумња да популарност Цркве „није генерисана“ духовним него политичким разлозима?
Требало би се запитати да ли иза таквог његовог става стоји неко социолошко истраживање, у шта лично сумњам. Ако стоји, било би лијепо да нам укаже о каквом се истраживању ради? Јер само на бази таквих сазнања један интелектуалац требало би да износи своје тврдње оваквог типа. Бојим се да разлози за овакво оглашавање нијесу интелектуални, него партијско-догматски, као из оне Ћопићеве приповјетке: „Мајко, рекао комесар, од данас нема Бога“. Е чини ми се да г. Прекић креће од тако утврђене „чињенице“ и да се онда, на основу ње, развијају његове даље анализе.
Прекићев јавни наступ се на једном мјесту темељи на ставу да присуство Цркве у јавности, као и јавно исказивање вјерских увјерења од стране политичара нарушава грађански концепт државе. Има ли такав став утемељење у основном разликовању појмова политичког и црквеног живота? Поред тога г. Прекић тврди како „црногорско друштво никад није било религиозно“.
Таквим ставовима г. Прекић показује или непознавање јавног простора у западно-европском друштву, коме декларативно сви тежимо, или се декларише као противник евро-атланских вриједности. Нека нам, као научник и јавни дјелатник, понуди анализу упућености Цркве на политику и политичких странака на црквене вриједности, у државама ЕУ, односно у већини њих, па да видимо могу ли његови ставови да издрже тест чињеничности?
А што се тиче овог сензационалног открића историчара Прекића да „црногорско друштво никад није било религиозно“, питам се, мисли ли он на друштво и културу који као своје највриједније споменике имају: дукљанске и златичке базилике, Мирослављево јеванђеље, которски Понтификал, Октоих првогласник, Посланице Светог Петра Цетињског, поему Светом Сави краља Николе, а поред њих и бројне споменике исламске културе у Црној Гори…? Или је „истраживао“ неко друго друштво?
