Пише: Елис Бекташ
Окупило се синоћ, као у некој од оних представа у којима главу улогу има господин случај, моје старо друштво, у којем се затече неколико пријатеља које толико дуго нисам видио да су ми боје њихових гласова почеле блиједити у сјећању, а међу њима и неколико оних за које сам већ био изгубио наду да ћемо се икада више сусрести, но ето ипак се сретосмо па отиђосмо у кафану у којој смо некад давно толике дивне и испуњене сате и дане провели и који се синоћ наставише као да се никада нису ни прекидали, а радости сусрета и уживању у разговору није сметало ни то што су се усне мојих пријатеља повукле и откриле им зубала, као и кожа на врховима прстију што им се бјеше повукла услијед чега су им нокти изгледали неприродно издужени, те лица и шаке што им бјеху прекривени пјегама у много тамних валера необично жуте, зелене, модре и пурпурне боје, већ смо чак и шале збијали са тим траговима што га вријеме оставља на тијелима, но само остајући немоћно пред младошћу тих тијела у сјећању, и можда бисмо све до сад тако сједили и зору дочекали као што смо је небројено пута знали дочекати да мене од силних пива није натјерало пишати и да у огледалу тоалета нисам угледао властито лице прекривено тамним пјегама и са танким и као пергамент испуцалим уснама које више нису могле сакрити зубе, па се опет дигох и запутих у тоалет, јер ми је страх пробудио нагон за пишањем, а онда се вратих у ову стварност у којој моја смрт још увијек не показује видљиве знаке труљења и у којој већ неко вријеме не пијем пиво, мало мање због тога што ми све мање прија и што ми све веће тегобе причињава, а мало више због тога што га све мање имам с ким попити, јер мало шта има досадније од испијања пива са онима који вјерују да су још увијек живи и да су живи икада били, градећи то своје дирљиво и плитко вјеровање на могућности коју нису створили властитим дјеловањем, већ им је случајно пружена, да на овим друштвеним мрежама имају прилику бирати фотографије којима ће се представити другима и на којима само око истинског зналца може уочити доказе неумитног процеса распадања, који можда и представља неугодан и наказан призор, али према којем ипак ваља осјећати дубоку захвалност јер да нема тог распадања, ко зна како бисмо подносили живљење, кад ево ни са овим умирањем не умијемо на крај као људи изаћи.
