Пише: Милован Урван
Ну, у памет ми дође кад је наш предсједник Јаков на твитеру, чему ли, расписао оглас за савјетнике, канда је тиме увео нови тренд. Тако је код нас савјетовање престало бити помоћ власти, постајући облик запошљавања. Букнуло као у вакту ДПС-а.
Сад свако има свог аналитичара, консултанта, стратега, ментора, духовника, терапеута или бар некога ко ће га увјерити да није погријешио. Чим се формира нова влада, предсједнички кабинет или локална управа, почиње најважнији дио демократског процеса: распоређивање савјетничких фотеља.
Народ је, додуше, гласао због неких програма, идеја и обећања, али права политичка математика почиње тек послије избора — када треба намирити рођаке, кумове, стричеве, свастике и остале страначке страдалнике и заслужне тапшаче по рамену.
Тако добијамо савјетнике за све и сја. За економију, медије, безбједност, европске интеграције, односе с јавношћу, односе без јавности, стратешке комуникације и комуникације без стратегије. Има савјетника чији је једини задатак да климају главом у правилном ритму док шеф говори.
Формално, савјетник би требало да буде стручан човјек. У пракси је довољно да буде “наш”. А то “наш” код нас има широку употребну вриједност. Може значити одан, провјерен, кумовски повезан, породично уграђен или једноставно — политички незапошљив на било којем другом мјесту.
Некад су дворови имали луде које су владару смијеле рећи истину. Данашња политика има савјетнике који су плаћени да владар никад не чује ништа непријатно.
Посао савјетника је, иначе, један од најхуманијих у јавном сектору. Плата добра, одговорност невидљива, радно вријеме флексибилно, а резултати немјерљиви. Ако држава пропада — криве су глобалне околности. Ако нешто успије — визионарство лидера. Савјетник је ту као политички тефлон: ништа се за њега не лијепи, осим буџета.
Посебна су категорија они вјечити савјетници, људи који преживе сваку власт. Мијењају се партије, идеологије, заставе и химне, а они остају у кабинетима као државни инвентар. Једино што код њих стварно има континуитет јесте службени телефон.
И можда у свему томе не би било ничег страшног да ти људи заиста служе да власт нешто чује. Али код нас савјетници углавном не постоје да би говорили, него да би потврђивали. Њихов посао није да кажу: “То је лоша идеја.” Њихов посао је да кажу: “Генијално, шефе”, прије него што грађани плате цијену те генијалности.
