Разговарала: Теодора Шкобо
Од филмова Душана Макавејева, Живка Николића и Александра Петровића, у којима је постала једно од препознатљивих лица југословенског филма, до телевизијских улога Синише Павића, преко којих су је упознали милиони гледалаца, Ева Рас је током више од шест деценија мењала лица пред камером, али не и однос према глуми. Играла је код редитеља које данас назива генијалцима, а за себе каже да никада није имала њихову брзину и да јој је Бог дао „тек толико талента да може да се надовеже на њихову генијалност“. О почецима, великим филмовима, позоришту које никада није волела, животу са Радомиром Стевићем Расом, телевизији која јој је донела нову врсту популарности и новом филму Лордана Зафрановића, Ева Рас говори за НИН.
Лордан је геније и овај филм је снимао на тотално модеран начин. Он је само три године млађи од мене. Ово ново време ми стари схватамо боље него млади. Он је, за разлику од старомодне режије, где редитељ прилази глумцима и разговара, имао асистенте, а он је био у приколици са шест екрана, где је већ монтирао филм који још није ни снимљен. То је ипак филм који је он снимао четрдесет година, како каже, како је желео да га снима. Ја сам радила стварно са величинама, али тако лежерно бити генијалан, како је Лордан Зафрановић, то нисам видела. Обоје смо стари, а обоје смо били јаки током снимања филма, можда и јачи него кад смо имали 20 година. Он је сваки дан био на снимању по 14 сати. Лордан је овај филм хтео да сними још осамдесетих година и због тога кривим комунисте, јер никада нећемо сазнати шта би млади Лордан урадио да је филм снимио тада. Током снимања сам гледала и најмање улоге, а није било ниједне коју он није умео да исприча са таквим надахнућем. Када ме је позвао да учествујем, одмах сам рекла да. Увек кажем да ми је свака улога важна, али ми је некако најважнија она коју последњу снимим. Мислим да ће ова то и остати.
Прво сте желели да будете сликарка. Како сте завршили на глуми?
Нисам прошла пријемни на ликовној академији. Чим сам пала на ликовној, схватила сам да су високе школе измишљене да се млади људи осамостале и одвоје од родитеља. Одмах сам копала по глави шта још умем, да се не вратим кући, него да останем овде. Сетила сам се да ме је разред увек слушао са највећом пажњом када би ме професори изабрали да декламујем. Отишла сам на Позоришну академију, која је била сто метара од Ликовне, и још су могли да се предају документи. Рецитовала сам и на латинском и на мађарском. Три сата сам полагала пријемни, а људи падну за минут. Толико сам полагала зато што је Мата Милошевић био шеф комисије. Када је прочитао да сам завршила мађарску гимназију, одмах ме је питао могу ли нешто да рецитујем на мађарском. А пошто је он био сива еминенција, други професори у комисији нису смели да кажу: „Професоре, овај пријемни ће се одужити.“ Тако сам три сата полагала. Када је рекао: „Можете да изађете“, ја више ништа нисам ни знала. Примили су ме на Академију и дошла сам у Београд.
А онда се испоставило да ће ваш живот у Београду бити прилично компликован?
Испоставило се да сам огроман проблем. Нисам имала никога у Београду, мајка ми је била теткица у школи, нисам имала пара. Онда је Академија издејствовала да ми Југословенско драмско позориште да стипендију. Сваки дан бих после предавања имала и часове српског језика, јер га нисам говорила. И ја сам ту стипендију на крају прокоцкала. Играла сам у три представе Југословенског драмског позоришта, баш пред диплому. На једну од њих нисам дошла јер сам отишла у посету мами, а аутобус није стигао на време, па сам закаснила на представу. Рекли су ми: „Не треба да враћате стипендију, али нећемо вас више ангажовати.“ А ја сам тада певала од радости. Јер ја и нисам желела да будем у том позоришту. То позориште је од мене тражило нешто превазиђено. А ја то нисам волела.
Од почетка сте, дакле, више гледали према филму?
Ја сам, чим сам примљена на Академију, гледала како да дођем до филма. И дошла сам већ на првом семестру. Снимала сам филм са Лексом Баркером, који је био Тарзан, филмове по делима Карла Маја, а редитељ је био Роберт Олдрич, двоструки добитник Оскара. На Академији је било забрањено да на првој години играте. Мислила сам, ако сазнају, избациће ме. И никоме нисам причала да играм. Била сам на трећој години када су сазнали да играм у тим филмовима и нису ме избацили. Понекад не морате да лажете. Довољно је да не кажете. Да ћутите. Само сте ћутали – то није лаж. А ја сам знала да припадам испред камере.
Ваш први велики успех овде био је „Земљаци“, али пре тога сте играли и у филму „Не дирај у срећу“. Како памтите тај почетак?
Мило Ђукановић ме је открио. Рекао је: „Бићете велика звезда.“ Мени је јако импоновало што ми говори „ви“, јер сам била као мала и ситна. Иако нисам била лепотица, он је рекао: „Бићете велика глумица.“ Напајала сам се тиме што ми је Мило Ђукановић рекао. Јер је Ирина Колесар играла главну улогу, уз Цицу Перовића, који је у позоришту био за мене бог од глумца, и онда ме он уврсти међу две велике звезде. Кад год су ме шиканирали, кад год на кастингу нисам добила улогу, ја сам се само сетила Мила Ђукановића, који је пушио лулу, имао кратку почешљану браду и био као са неких слика, као неки велики судија. Он је рекао да ћу ја бити – и ја сам била.
Са Макавејевим сте снимили „Човек није тица“. Како је изгледала та сарадња?
Када сам снимала „Човек није тица“, тада сам изгубила прву бебу, у петом месецу трудноће. И морала сам да идем у Бор на снимање. То причам зато што људи појма немају какво је глума занимање. То је јако сурово занимање. Макавејев је имао све термине уговорене и нема везе што сам ја пет дана пре тога изгубила трудноћу. Ја сам морала да дођем на снимање. А кад дођете на снимање, нико више не памти да сте болесни. Али знала сам да морам. То је сада другачије, али једноставно тада ми је прва мисао била – ти ово мораш.
Како је изгледала сарадња са Макавејевим?
Макавејев је био генијалан редитељ. Када смо касније снимали „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“, Макавејев је позвао мог супруга Раса. Важила сам за младо и неодговорно створење, а Мак је питао може ли он да ме обузда и да изгурам главну улогу за 17 дана снимања, јер је био нискобуџетни филм. Рас је рекао да неће да се меша. Онда је тек Мак мене звао. А мене никад нису схватали озбиљно. Стално сам наилазила на те неверице – да не могу сама, да мора да постоји неко иза мене. Мак је више волео Ацу Костића, гинеколога који учествује у филму. Њега је наговарао да прича о томе како кокошка снесе јаје. То му је било много занимљивије од голе сцене. Ту сцену смо снимали пет дана. И ту се види колико је био генијалан редитељ. Ја сам лежала потрбушке на кревету, а Макавејев је замислио да ми у кадар ускочи мачка и да лепо сарађује са мном. Он је лежао испод кревета и мамио их, док су реквизитери по Београду хватали црне мачке. Зато је мачка у филму црна – свака црна мачка може да прође као иста. А заправо ниједна није била у два кадра. Сваки пут је долазила друга. Четири дана су нам доводили мачке. Оне дигну реп, обележе терен, почну да фркћу на нас и неће ни Макову виршлу да помиришу. Александар Петковић, сниматељ, све време стоји на двокраким мердевинама са камером, светло намештено, сви спремни – само мачке нису. И тако четири дана. А петог дана, ваљда нас је Бог видео с неба и рекао: „Ове будале ће изгубити цео буџет за филм.“ И послао нам је мачку. Мак је био генијалан и када сам погледала тај филм, све сам му опростила. Све свађе, сва неслагања током снимања. Јер кад сте са генијалним људима, нека љубав се у вама пробуди. Била сам спремна да умрем за Макавејева.
Да ли мислите да је „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“ утицао на то како су вас људи тада видели?
Не мислим. Имала сам већ 27 година тада. Постала сам позната, али нисам имала струју иза себе. Имала сам мала примања и живела у гарсоњери. Тада сам схватила да нисам светска звезда. Џабе мени посвећују насловне странице страни медији кад код куће тога није било. На пример, овде су организовали премијеру док смо сви били у Кану, која је доживела фијаско, само да би нас понизили. Макавејев је био паметан, па смо имали нову премијеру која је потом прошла генијално. Комунисти су нас мрзели и многе своје успехе нисмо ни знали. Наш филм је био једини домаћи филм који је тада био у редовној светској биоскопској мрежи, у више од 20.000 биоскопа широм земље.
Сусрет са Титом такође је остао део приче. Како је изгледао тај сусрет?
Тито ме је звао да одем на вечеру са њим. Када сам директора “Авала филма” питала ко још иде, рекао је: „Идеш само ти.“ Ја сам им тада рекла да нећу да идем. Ја сам ту као глумица, а не жена. Нисам отишла. У Пули су ме презрели, па сам аутобусом кренула на аеродром. Тамо сам срела Ангела Миладинова и испричала му да нисам хтела да идем на Брионе, да су ме прецртали као глумицу и да идем за Београд. Ангел ми је рекао: „Нема веће увреде него што се ви нисте појавили“. Шта год су му они тамо слаткоречиво причали, то није било важно. Тито је био увређен. Он је тада гледао шта ми снимамо. У „Љубавном случају“ постоји она сцена у којој санитарни инспектор спаљује пацове испред зграде Централног комитета. Тито је то видео и питао: „Шта они то раде?“ Били смо млади људи који су се борили против њега, а он је био љут на све нас.
Како сте упознали свог покојног супруга Радомира Стевића Раса?
После дипломске представе нисмо имали с ким да одемо на вечеру. Нико од директора позоришта нас није изабрао, што је тада било сасвим уобичајено. Отишли смо сами у ресторан и тамо смо срели Раса. Тако сам га упознала. Када ме је први пут видео, рекао ми је: „Ти си Ева, а бићеш Ева Рас.“ Ја сам тада помислила: „Овај човек није нормалан.“ А онда смо се, свега пет дана касније, венчали. Рекла сам му: „Не бих се удала за тебе да ниси познати уметник.“ А он ми је одговорио: „Није важно, битно је да сада хоћеш“. Ја сам га обожавала, сви глумци су га волели. Он је био једини управник позоришта који је сваку представу гледао заједно са публиком. После представе би нам пришао и говорио шта је било добро, шта није, шта га је задивило. Ми смо, заправо, играли за њега, да њега задивимо. Ја позориште никада нисам волела, осим када сам играла код њега.
Како је изгледало ваше прво самостално позориште у Југославији?
Ми смо били политички театар, а наш комад „Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови“ играла је цела Европа, па и Загреб. Комад су средином шездесетих написали Мањо Вукотић и Јован Кесар, који су као новинари „Вечерњих новости“ пратили партијско заседање поводом распада Ауто-куће „Вождовац“ у Београду. Петар Краљ играо је Симу Јечменицу, који је био туберкулозни бравар, а ја сам глумила промискуитетну секретарицу. Играли смо је три године и увек је било крцато. А Рас је био директор којем ни то није било довољно. Пошто је све увек било распродато, једне вечери изнајмио је Позориште на Теразијама, али са почетком у један сат после поноћи. И тада је било крцато, иако ноћу није било превоза. Цела Југославија је долазила да гледа нашу представу, која је била директно против Тита. Представу је преносила и италијанска телевизија. Имала је фантастичну идеју, а ми смо је играли у Молијеровим костимима. Публика је представу видела на свој начин, а од усмене рекламе нема боље рекламе. За тај комад је занимљиво каква је била политика према култури тада. Нама су јавили да је Петар Краљ добио награду. После неколико сати су поново позвали и рекли да није добио награду за најбољу улогу, јер је други глумац имао удес, па су награду предоделили њему.
Како данас гледате на глуму и избор улога?
Откад сам остарила, немам никакав критеријум. Ко год ме зове, ја прихватам. Јер улога ће бити онолико добра колико ја умем да је направим. Некада ти није дан, па ни са најбољим редитељем нећете одглумити како треба. Имам ту срећу да и поред својих година и болести и даље могу да снимам.
Да ли се нешто промени у вама кад данас станете пред камеру?
Како год сте талентовани, има дана кад нисте. То не може сваки дан. И кад год добијем улогу, ја се увек молим: „Дај ми само макар мало да будем добра.“ Некада снимате филм и успете да га урадите, а не направите улогу. Јер то зависи и од тога одакле вас камера снима, када вас снима… А деси се онда да Италијани дођу и снимају пет дана у Београду, а ви добијете улогу са њиховом великом звездом и пршти таленат из вас, а ја италијански не знам. Ипак, није важно само шта говорите, него како говорите. Све може да се научи. Ако сте рођена глумица, ви ћете урадити глумачки задатак, а не језик.
Радили сте са великим редитељима које називате генијима. Да ли сте икада успели да схватите одакле долази њихова генијалност?
Ја још ни сад не могу да прокљувим како неко долази до своје генијалности. Макавејев, Живко, Саша Петровић, Зафрановић… Радила сам са генијалним људима, са људима који су мењали свет. Ја не мислим да сам дорасла тим људима. То ми је Бог дао да радим са њима и дао ми је таман толико талента да се надовежем на њих. Али ја нисам генијална. А када умрем, волела бих да се зна да нисам била. Знате зашто? Ја немам ту брзину коју су они имали. На пример, у првом дугометражном филму Живка Николића из 1977. године, „Бештије“, доделио ми је улогу потпуно другачију од свих које сам до тада играла. После „Љубавног случаја“ постала сам један од еротских симбола југословенског филма, а Живко ме је претворио у гротескну фигуру, на граници између мушкарца и жене. Био је геније. Сећам се да ме је позвао и рекао: „Ја знам да си ти сада лепотица, али нека људи, пре него што остариш и изгубиш сјај младости и лепоте, виде да си ти карактерна глумица“. Живко Николић би, када ја урадим нешто, одмах зауставио снимање и рекао: „То не заборави.“ Онда би променио диоптрију камере и рекао: „Снимите Еву како је урадила оно.“ Ја сам само помагала да њихово генијално изађе на видело. Рас је увек говорио да ја имам инстинкт, да сам корисна у свакој екипи. Јер и кад ништа не кажем, види се да ли треба ићи у том правцу или не, да ми се у очима виде реакције.
Рекли сте да више волите филм и телевизију него позориште. Шта вам је телевизија донела?
Ја волим и филм и телевизију. Позориште никад нисам. Телевизија је једна огромна комуникација са огромним бројем гледалаца. Ту се као глумац обраћате нацији. Ви сте национални глумац. То ми је рекао Синиша Павић. Када је моја покојна ћерка сахрањена, Синиша је дошао код мене кући и питао ме да ли могу да радим. Он је својим улогама већ направио од глумаца звезде, а мени је рекао: „Ти си већ звезда, али од тебе бих хтео да направим народну глумицу.“ То што си ти у високој култури, то људи у малим местима не знају. Ако се појавиш у серији, у дирљивој улози која се свачијој души обраћа, ти ћеш од велике звезде постати национални уметник. Мене и дан-данас питају где је и шта ради пас Сима и мислим да је то права лепота телевизије.
Како је ваше одрастање утицало на ваш животни пут?
Захвална сам мами за све што сам постигла. Она је четворо деце подизала после Другог светског рата, када су и богати били сиромашни. Није било хране, није било огрева. Моја мајка је успела да нас прехрани. Отуђила се тада од нас, јер четворо деце гладне нахранити није било лако, али је из те њене отуђености остала једна реченица коју је говорила кад год бисмо је питали шта да радимо: „То је твој живот, ти мораш да одлучиш.“ И тако сам уписала и факултет. Они из новина су мислили да сам сликарка, јер сам код куће сваки дан сликала. А ја сам сматрала да је то моја ствар и сама сам одлучила да будем глумица. И никада се, до дана данашњег, нисам покајала. Ово је мој позив и радићу га до краја. Ја сам, ваљда, та будала која и после 67 година рада и даље воли свој посао. И не знам шта бих друго радила.
Извор: НИН
