Пише: Елис Бекташ
Како јавља ББЦ, шеф Пентагона Питер Хегсет предложио је да извршење смртне казне над Нидалом Хасаном који је 2009. године убио тринаест америчких војника у бази Форт Худ, буде изравно преношено а шеф Бијеле куће Доналд Трамп одобрио је идеју свог сарадника.
Тим чином Сједињене Америчке Државе придружиле су се веома кратком и нимало ласкавом списку од само три државе које практикују јавна погубљења. Друге двије су Афганистан и Иран. Нажалост, за разлику од Афганистана и Ирана, САД нису изложене никаквим међународним санкцијама, премда су неупоредиво крволочније и на домаћем и на међународном плану.
Монструозна Хегсетова идеја о јавном погубљењу, коју је Трамп спремно подржао и одобрио, није само цивилизацијска регресија. Она извире из једног дубоко перверзног доживљаја идеја религије и правде, која се, у складу са примитивним и радикалним тумачењима абрахамске традиције, остварује као освета.
Цивилизовани свијет још је у прошлом вијеку углавном одбацио смртну казну, схватајући колико дубоке опасности леже у праву државе, као апарата силе, да одлучује о животу и смрти својих поданика. Премда су поједине савезне државе одстраниле смртну казну из свог пеналног система, она је и даље присутна у САД, како у појединим државама, тако и на федералном нивоу.
Премда не само релевантне статистике већ и правна пракса показују да постојање смртне казне ни у најмањој мјери не доприноси превенцији и смањењу стопе криминалитета, САД, које је Мамфорд давно означио као мегамашину и Пентагон моћи, за статистике и за праксу не хају, као ни за правду. Структури моћи битна је само могућност да ту своју моћ демонстрира.
Али сама чињеница постојања смртне казне, и њено учестало извршавање у САД, више нису довољни у епохи информацијске презасићености. Да би успјешно демонстрирала своју моћ, држава мора убиство у име закона претворити у јавни спектакл, не бринући се притом за дугорочне посљедице тог чина, посљедице које ће увелико прећи границе Сједињених Држава.
За разлику од САД, Норвешка је у случају Андреаса Брејвика, монструозног масовног убице који је иза себе оставио 77 мртвих и више од три стотине рањених, демонстрирала способност државе да, суочена са најтежим искушењима, поступи цивилизовано, али и разложно. Ма колико неком изгледала оправдана, па чак и нужна, смртна казна над Брејвиком отворила би многа етичка питања а од самог Брејвика би начинила потентан симбол међу фашистима, расистима и сличним полусвијетом.
Брејвик, који себе, баш као и Хегсет и Трамп, сматра хришћанином, убио је 77 људи. Он је, дакле, хришћанин у мјери у којој је и Хитлер хуманист. С друге стране, Норвешка држава која је управо у вријеме Брејвиковог злочина довршавала своју секуларизацију, поступила је и цивилизацијски, али и хришћански, схвативши да тамо гдје се убија у име правде, прво бива убијена сама правда.
Примордијална и примитивна свијест која у својим канжама држи и САД и неугодно велики дио свијета, то још увијек није схватила, а тешко да ће и схватити јер лудило моћи није склоно самопреиспитивању и самообуздавању.
Против смртне казне могу се изнијети безбројни логички, етички, правни и други аргументи. Али сви се они на крају своде на онај најснажнији, у чију вриједност непоколебљиво вјерујем, као и Борислав Пекић. А тај аргумент садржан је у Божјој заповијести – не убиј!
