Пише: Елис Бекташ
Знате ли ви да сам ја некад више волио попит шљиву нег лозу? А сад ћу вам исприповиједат и како се та моја љубав прометнула и изокренула. Једном сам ја, а било је то таман оно задње љето прије овог нашег задњег рата, шврљао по околини Стоца. Фин је то вакат био, нема барикада, а камоли минских поља, што би се рекло, могао је инсан на клупи у парку спавати, те сам ја волио поранит и зором устат, попит кахву у млијечном ресторану Уна, па пут под ноге, баш као Рахан.
Онај што је окретао нож на камену кад не би знао у ком правцу треба поћи, само што ја нисам окретао нож, јер не волим хладно оружје, већ бих окретао упаљач док кахвенишем. Па гдје упаљач покаже, тамо се и ја запутим.
Са тих сам излета доносио сувенире у виду сјећања на лијепе крајолике и на жестоке мирисе цвијећа, а волио сам богами гледат и поскоке. Наравно, са прописне удаљености, јер поскок није старјешина којем се може прићи на само три хиљаде милиметара. Једном сам тако шврљајући набасао на камену кућицу на осами. Нећу вам казати гдје је та кућица тачно била, а видјећете касније и зашто.
Таман сам мислио проћи даље, кадли ме неко зовну из авлије.
– Ехеј, младићу!
Погледам, а тамо испод одрине сједи кошчат старчић, а испред њега рашчиман шипак и чокањчић ракије.
– Хајде бујрум, позва ме старчић, па ја уђох у авлију, јер сам био ожеднио и помислих да ће ми маштрафа воде баш добро доћи. Видим, има и транзистор на столу, али није транзистор исто што и жив инсан, посве ми јасно што ме домаћин уставио. Та ко се не би ужелио разговора на овој самоћи. Да се разумијемо, да сам ја био на његовом мјесту, у авлији бих имао мачке, па не бих имао потребу свраћат намјернике на разговор, ал добро, такав сам ја, мало махнит, па се немојте на мене угледати.
– Уљудно се упиташмо за здравље, па се напијем воде, али старчић ми не да отићи, већ виче.
– Нека те, саћу ја кахву приставит. А бил мого једну ракију?
– Ма не пијем ја лозу, одговорих, ја сам дијете из Босне, више волим шљиву.
– Па шљива је у мене, каза старчић благо се осмјехујући и поскочи хитро ко ласица, па се очас врати из куће носећи још један чокањчић и флашу у којој се златила благородна текућина.
Кад сам отпио први гутљај, нисам могао вјеровати да тако добра шљива може постојати на дуњалуку. Онда позобах пар зрна шипка, па упитах свог домаћина.
– Дина ти и имана, одакле ти овако добра шљива?
– Чуј одакле, скоро се љутну старчић, то је моја шљива, ја је печем.
Мени је то било мало зачудно, та откуд шљиве у овом крају Хума, у који тад још нису стигли његови будући становници из средње Босне, доносећи са собом мутну носталгију, назални говор, страх од змија и склоност ка мави плодовима.
– Па гдје ти је воћњак? опет упитах, јер у околини нигдје нисам видио нити једно једино стабло шљиве.
– Е то ти не могу казат, стаде се вајкат старчић. Ал ћу ти зато испричат како сам узгојио тај воћњак.
Онда нам насу још по један чокањчић и рашчима још један шипак да га зобамо уз пиће, па започе приповијест коју ћу вам ја препричат по сјећању.
– Било је то вако. Уз онај рат ја сам био млад момчић, ситан растом, па ме ниједна војска није шћела себи узет. Тако сам ја чуво козе са још двојицом исписника и некако се прометно кроз све те недаће. Најгоре нам је било кад би нам нека војска узела јариће, ал ето и то се некако дало предеверат. Међутим, једну ноћ дођоше неки с пушкама у село и покупише нас млађе да идемо с њима. Потоварише нас у камион па казаше да легнемо на под и да случајно не виримо испод цераде, а ништа нам не говоре гдје нас и што нас воде. Тако и би, полијегали ми по поду, ал нико не смије ни заспат ни проговорит, мада нам нису казали да то не смијемо. Послије једно сахат времена и труцкања по некаквим рупетинама, камион стаде и нас изведоше на некакву ледину, а такав је мрак да прст пред оком једва видиш.
Онда нам подијелише лопате и крампове и казаше да копамо. Ми се уплашишмо да себи копамо, па све радимо ко ни себи ни свом, ал нас један брко с пушком наружи – Хајде, шта сте растегли то ко теравију, не копате рупу за себе. Онда смо ми брже копали па кад смо ископали рупу доведоше неку четворицу до ње, а нама казаше да се склонимо иза камиона. Ја сам чуо кад је један од те четворице викнуо – Немојте људи, ако Бога знате, нисмо ми никаква посла са душманима имали.
А послије сам чуо како пушке пуцају и још сам чуо један рафал из машинке. Онда нас је онај бркати с пушком поново наћеро до рупе да зачепркамо ову четворицу што су лежали пресамићени један преко другога. Ја нит сам знао која је то војска била, нит сам знао ту четворицу, ал ми нешто било жао што им се биљег неће знат. И онда се сјетим да ми је матер, кад смо полазили, метнула у торбицу комад погаче и шаку шљива ако огладним успут. Те ја оне шљиве разбацам по рупи, а свакако смо је плитко зачепркали, све рачунајући да ће из неке коштице ижђикљат стабло, па ћу тако лакше наћ рупу ако рат икад стане. А рат стаде баш мало иза тога, ал није се одмах могло ић ходат.
А била је и глад, ваљало је стално нешто радит у башчи ако си мислио преживит. Неколике године иза рата кренем ја обилазит унаоколо и тражит стабло шљиве. Тако сам читаво једно љето и јесен ходо по брдима, рачунајућ отприлике колико би далеко мого бит сахат ноћне вожње по лошем путу. И нећеш вјероват, у десетом мјесецу наиђох не на једно, већ на четири стабла шљиве, још је плодова било на њима. А унаоколо било још младица, није то нико брао, па шта је са гране отпадало, то је све у земљу пропадало. Имо сам нешто новца, а тад се могла купит земља од државе, те ја ту парцелу откупим и узгојим воћњак на њој. Јест да ми је било жао оне четворице што ту леже, ал било ми је вала жао и шљива. Одмах би их посјекло да сам иком казо откуд оне ту. И тако ти се ја кренем бавит тим воћњаком и лијепо га узгојим. А онда сам почео пећ ракију и ево је печем има преко тридес година. Кажи право, јесил икад бољу пробо, а? Ево, саћемо ми још по једну попит, па ћу нам и мало сира из мијеха и мало јаретине изнијет.
Мој домаћин оде у кућу да донесе сир и месо, а ја смотах још један шпањулет. Посједили смо тако богами све до акшама и ја се тад запутих натраг у Столац, носећи онако лелујав боцу ракије што сам је добио на пешкеш, а пун ми мјесец освјетљавао пут. Кад сам се сутрадан пробудио, глава ме је бољела од махмурлука, па посегнух за оном ракијом не бих ли се мало разабрао, ал се онда сјетих шта ми је јучер исприповиједао сиједи кошчати старчић. Устанем, обучем се и онако главобољан одем до Дома културе на кафу и на ракију, ал не на шљиву, већ на лозу.
Отад вам ја пијем само лозу, јер винограде ваља повремено прекопават, па би се ваљда и указало ако нешто има под њима.
Из збирке кратких прича Узалудан труд
