Пише: проф. др Мирјана Куљак
Кад чујем критику да „овакав модел нигдје на свијету не постоји“, препознам логичку и методолошку заблуду, али и примјер отпора према реформама.
Да су се Сингапур, Ирска или Естонија водили том логиком, данас би били на економској периферији. Свака успјешна држава је морала да креира модел кројен према сопственој ситуацији.
Али, ни ово што се предлаже у Црној Гори није пало с неба. Данска деценијама показује да држава може гарантовати јавне пензије доминантно из буџета, уз врло ниске обавезне доприносе на зараде, у оквиру модела прилагођеног својим специфичностима. Румунија је 2018. године показала да се радикалним прекомпоновањем доприноса и смањењем пореза на доходак може значајно промијенити структура опорезивања рада и, уз истовремено повећање бруто зарада, сачувати или повећати нето примања запослених. Различити нивои минималца према стручности су стандардна европска пракса.
Еуро модел не измишља топлу воду – он узима провјерене економске алате из Данске, Румуније и других европских пракси и склапа их у цјелину која одговара специфичном црногорском тренутку, гдје радници бјеже из земље.
Не копира се Данска. Не копира се Румунија. Као што ниједна од тих земаља није једноставно копирала неку трећу земљу. Узимају се принципи који су се показали примјењивим, а модел се кроји према сопственим економским, демографским и друштвеним околностима.
Тражити од Црне Горе да копира њемачки или француски модел из неког другог времена, у потпуно другачијим демографским околностима, економски је…
Извор: Пулс Јавности
