Piše: Elis Bektaš
Dvoranu kao da ispunjava plavičasta svetlost. Dnevni ceremonijal tek što nije započeo.
Utrčavaju dvadesetčetiri paža, svaki u rukama noseći po kokoš. Staju na podijum sa obe strane trona i stavljaju prst kokoškama u dupeta. Kokoši svečanim glasom pevaju.
– Na kolena, na kolena, na ko-le-naaaaa! Ide kralj, ide kralj, ide kraaaaalj! Čaa-kšii-reeeee do-leeeee!
Dvorani, vazali, vitezovi, uzvanice i poklisari drugih kraljevstava spuštaju se na kolena, odvezuju učkure i čakšire im padaju niz butine.
Tada se otvaraju ogromna vrata i kroz njih ulazi kralj sede kose. Iza njega idu dva paža i na jastuku od baršuna nose vladarsku kokoš (kralj svaki dan obasipa svojom milošću jednu kokoš iz svoje ergele – već sutra, ona će biti zamenjena drugom i završiće u čorbi ili u svečarskom horu). Kralj u rukama drži svoj novi mobitel i razdragano gleda levo i desno idući ka tronu.
Podanici, uzvanice i poklisari gledaju udivljeno, izražavajući oduševljenje pljeskanjem po butinama i dupetima.
Kralj seda na tron, čeka da mu paževi prinesu današnju kokoš. Spušta je u krilo i miluje je, dok mu lice poprima sjaj zanosa.
Kralj najednom počinje da recituje stihove – to je njegova najnovija pesma o novom mobitelu. Pri kraju treće strofe jednom od vazala omakne se prdež. Kralj ushićeno zatapše rukama – ta to se tako krasno uklapa u pesmu, dometnu.
Kralj nastavlja recital, a klečeći kor, ohrabren, uzima da svojski prdi. Peta strofa, ispunjena parabolama o mobitelu kao žrtvi koja se mora prineti skoro da se i ne čuje od gromoglasnih prdeža.
Dugotrajan aplauz.
Jedna kokoš iz svečarskog hora beži, bezglavo trčeći po dvorani. Svi skaču da je love – oni sa spuštenim čakširama sporiji su od paževa. Ali ni paževi ni drugi ne trude se preterano da uhvate kokoš – ta nije li ovo divan čas drugarstva, kog će se sutra sa radošću prisećati.
