Vinston Norton nema ništa od uspomena iz godina kada je bio sakupljač loptica na Vimbldonu – trake za znoj i programi su se pokazali kao vredna valuta prilikom razmene cigareta u dečjem domu.
Nerazblažena limunada, ukradena sa terena na kraju dana i popijena na povratku sa putovanja autobusom, nikada nije stigla tako daleko.
Davno je nestala i neobična amaterska frizura. Prijatelj ga je ošišao u dečjem domu, a Norton je nevoljno platio lokalnom berberu da to ispravi i osigura da je dovoljno elegantan za Sveengleski klub.
Ali uspomene su ostale i zabeležio ih je Muzej u Londonu, zajedno sa uspomenama njegovog prijatelja i kolege iz šezdesetih, Sema Hila.
Njih dvojica se prisećaju šta im se sve dešavalo svake godine kada je lista od 60 imena bila postavljena na zidu u njihovom Barnardovom domu.
Posle tri iscrpljujuća meseca treninga, gomila dečaka bi se okupila, naprežući se da vide da li su odabrani.
Za neke je to bilo razočaranje.
Ali za druge je to bilo ushićenje i iskustvo koje će im proširiti vidike onako kako uopšte nisu mogli da očekuju.
„Život bi ti se promenio“, seća se Hil.
Goldings u Hertfordširu – ili, zvanično, tehnička škola Vilijam Bejker – bio je dom za 240 dečaka.
Svi su izučili zanat – stolarski, farbarski i dekoraterski, limarski, obućarski, štamparski i vrtlarski – da bi potom postali šegrti.
Norton, koji se odlučio za štampanje, opisao ga je kao „lonac za topljenje“ dece iz svih društvenih slojeva, sa mnogo svađa i ružnih reči, ali izuzetno srećnim okruženjem.
Poslat je u prihvatilište sa tri godine kada njegova majka – koja je imala 14 godina kad je zatrudnela – „nije mogla da se nosi sa količinom porodičnog zlostavljanja, ali i drugih“ jer je imala bebu mešovite rase.
Njegov otac je bio Afroamerički vojnik koji se vratio u Sjedinjene Države posle Drugog svetskog rata.
Dečaci su se prepoznavali po brojevima.
Norton je imao broj 217.
Jedina šansa koju su on i njegovi drugovi iz razreda imali da vide spoljni svet – osim putovanja dva puta godišnje da vide roditelje – bila je odlazak u kupovinu ili bioskop u obližnji Hertford na nekoliko sati subotom popodne.
Svi su znali za povezanost škole sa Vimbldonom i mnogi su bili željni da budu izabrani za sakupljače loptica, pa su se bacili na trening.
„Barnardo je imao veoma strog režim održavanja dečaka zdravim i u formi. Imali su sopstveni bazen, teren za kriket i teniske terene“, kaže sedamdesetšestogodišnji Hil.
„Očigledno, što ste bili u boljoj formi, imali ste veće šanse da vas izaberu za Vimbldon.
„Trening za Vimbldon je bio prilično intenzivan. Morali ste da budete vrhunski spremni, posebno ako ste malo nervozni oko toga na kom ste terenu.“
Obuka, koju je vodio školski vikar, počinjala je u aprilu na školskim terenima, i na travnatim i na tvrdoj podlozi, a dečaci su naučili da precizno dodaju lopticu i brzo je hvataju na treninzima koji su mogli da traju dva do tri sata.
Konačno, došao je jun i lista je porasla, najavljujući ko se smatrao dovoljno sposobnim i pametnim da ode u London da se dve nedelje druži sa vrhunskim teniserima, članovima kraljevske porodice i publikom.
„Svi su gledali u oglasnu tablu da vide da li su izabrani – i to je izazvalo suze kod nekih, a oduševljenje kod drugih“, kaže Hil za BBC Sport.
„Ako te izaberu, možeš da hodaš podignute glave i govoriš: ‘Biću sakupljač loptica’.“
Danas, dečaci i devojčice na Vimbldonu dolaze iz lokalnih srednjih škola.
Međutim, od 1946. do 1966. svi sakupljači loptica dolazili su iz domova za decu doktora Barnarda.
To je dodalo dodatnu dimenziju želji da budete izabrani.
„Za to ste zaista bili plaćeni“, kaže Hil, dodajući da su plate bile i do 14 funti na dve nedelje dok je dobijao 50 penija nedeljno za džeparac jer je bio prefekt.
„Moja braća i ja smo morali da idemo kući odmah posle Vimbldona (na jednu od naših poseta dvaput godišnje), ali smo zapravo imali novca u džepovima, što je bila pomalo novina.“
Kuća je bila u Saut Šildsu u okrugu Daram, odakle su on i trojica njegove braće bili poslati na staranje jer dvosobna kuća njegovih roditelja – bez kuhinje, kupatila i toaleta u dvorištu – nije bila dovoljno velika za šestoro dece.
„Novac smo dali našim roditeljima, što je bila lepa stvar i imati priliku da to uradimo bila je velika privilegija“, rekao je on.
Izvor: www.bbc.com
