Пише: Елис Бекташ
Има овдје код мене један комшија који већ данима нешто буши и лупа по свом стану, а досад би вала и аква-парк направио јер ради од јутра па све до касне вечери а некад зна и продужити свој труд. И јуче је тако нешто узео да бургија и клепа ко махнит, не обазирући се на кућни ред који прописује да се недјељом не смије правити бука те ја изгубих живце и право њему на врата на која залупах шаком умјесто да позвоним.
– Бог те не убио, комшија, рекох кад ми је отворио врата, зар ниси досад завршио те полице што их постављаш или шта већ мајсторишеш по кући?
– Какве полице, упита ме комшија збуњено, никакве ја полице немам.
– Па шта онда бушиш том бушилицом по читав дан, опет упитах, досад би и напаћени умјетници Дино Мустафић и Емир Кустурица своје некретнине реновирали.
– Не бушим ништа, комшија, живота ми, каза он, већ укључим бушилицу па млатим њом унаоколо да ми буде лакше или узмем чекић па крхам њиме по комаду лима да ми тако брже прође дан.
– Бог ти дао бољу памет, узвикнух, злопатиш се у радничкој класи а имаш све квалификације да за живот зарађујеш као интелектуалац.
