Пише: Елис Бекташ
Након што су безбројни интелектуалци, аналитичари, публицисти, новинари… у деценијама након Другог свјетског рата до тачке бесмисла развлачили argumentum ad Hitlerum, проглашавајући сваког провинцијског сатрапа Хитлером, Доналд Трамп је за кратко вријеме учинио нешто што је изгледало немогуће – удахнуо је нови живот том аргументу и учинио га валидним у процјенама дјеловања првог човјека САД.
Проблем с тим аргументом, познатим и као reductio ad Hitlerum, лежао је у томе што је он по правилу за референтну тачку имао “касног“ и „задњег“ Хитлера, занемарујући питање како је „рани“ и „средњи“ Хитлер стигао до тога. У том аргументу, омиљеном многим салонским интелектуалцима и још више медиокритетима у најширем друштвеном оквиру, Хитлер није био ни појам нити премиса, већ – симбол, симболички топос као културолошки фиксирана фигура апсолутног зла, дакле окидач за моралну панику и стигматизирајућа референтна тачка без инференцијалне функције.
У класичном argumentum ad Hitlerum, како га тумачи Лео Штраус, функција Хитлера као референтне тачке јесте контаминација идеје или праксе и то тек на асоцијативном, не и на когнитивном нивоу, те заобилажење рационалног пропитивања мишљеног садржаја. У структуралном смислу тај је аргумент редукционистички и симплификаторски те је стога и погрешан, а његова структура изгледа овако:
- Хитлер (као референтна тачка и анти-премиса): аксиолошки апсолут.
- Асоцијативни низ: Х је налик на Хитлера, подсјећа на њега или се користи истим предметима и поступцима.
- Имплицитна конклузија: Х је зао и недопустив.
Проблем са овако постављеним аргументом је то што у њему Хитлер није премиса са јасно утврђеним појмовним садржајем, већ асоцијативни, емотивни, морални и културолошки окидач. То, међутим, не девалвира сваку компарацију са Хитлером као најистакнутијим представником и парадигмом тоталитарних режима. Али да би та компарација могла функционисати, нужно је да у њој Хитлер доживи преображај од симбола до јасно артикулисаног феномена.
„Касни“ и „задњи“ Хитлер као своје атрибуте имају агресивни рат, геноцид, логоре, гушење политичких али и индивидуалних слобода и права те катастрофалан пораз као нужну посљедицу. Тај је Хитлер веома лако препознатљив али је хеуристички и аналитички бескористан за сагледавање савремених процеса.
„Рани“ и „средњи“ Хитлер, међутим, имају неупоредиво комплекснију атрибуцијску структуру која обухвата разградњу институција, делегитимизацију права али и јавности, манипулацију и инструментализацију легислативних процедура, успостављање култа вође, дефинисање архе-непријатеља и хомогенизација народа у борби против њега. Разумијевање ових атрибута води ка разумијевању чињенице да проблем са фашизмом не лежи у његовој терминалној реализацији већ у његовом почетку.
„Рани“ Хитлер разара остатке импотентних државних структура, производи хаос и истовремено нуди ред у виду хијерархијски и милитантно организованог друштва. Онај „средњи“ консолидује власт, гуши плурализам и парламентаризам и уводи принцип по ком је воља националсоцијалистичке партије, а у стварности његова воља, изнад сваког закона.„Касни“ Хитлер покреће агресивне ратове и спроводи истребљења Јевреја, али и других непоћудних и неподесних народа, а онај „задњи“, неспособан да успостави макар и најтању спону са стварношћу, свједочи колапсу и катаклизми свог схизофреног сна о бољој Њемачкој.
Премда не постоји релација идентитарности између Хитлера и Трампа, нити се аспекти њиховог дјеловања у потпуности подударају, у феноменолошком погледу постоји запањујућа сличност између структуралних образаца у дјеловању Трампа у његовом другом мандату и Хитлера у првој години обављања канцеларске дужности.
Својим одлукама, попут заобилажења конгреса у покретању агресије на страну државу, Венецуелу, суспензијом закона артикулисаних у складу са америчким уставом и међународним повељама и конвенцијама, те ретроактивном примјеном нових закона, претварањем државних безбједносних агенција (ICE) у паравојне фаланге које су у Минесоти већ неколико људи ликвидирале изван законских оквира који допуштају употребу смртоносне силе, те методичким подривањем Уједињених нација и НАТО-а, Трамп феноменолошки наликује на Хитлера којег одлуке Рајхстага не обавезују, као ни други закони, који партијске фаланге октроише као државни безбједносни апарат и који својим дјеловањем, скупа са Мусолинијем, обесмишљава саму идеју постојања Лиге нација. Сличност између њих двојице не лежи, дакле, у размјерама посљедица њиховог дјеловања већ у обрасцима доласка на власт и обрасцима консолидације моћи.
Између Хитлера и Трампа, ипак, постоји једна разлика, за коју нисам сигуран да иде у Трампову корист. Хитлер руши европски уставни и политички модел, са бирократизованим и инертним, па чак и статичним односима између три гране власти, законодавне, извршне и судске. Трамп руши један неупоредиво динамичнији модел који је почивао на међусобним провјерама и равнотежи између те три гране власти, а њихови нужни антагонизми нису посматрани као симптоми кризе већ као механизам ограничавања моћи.
Но, највећа сличност између њих двојице смјештена је у простору језика. Америчка политичка култура никада није претјерано боловала од етикеције и међусобне увреде учесника у политичком животу сасвим су уобичајене. Али све до другог Трамповог силаска у Авенију Пенсилванија 1600 СЗ, било је незамисливо да се први човјек САД ксенофобно, шовинистички и расистички изругује читавим народима и да с позиције моћи увредљиво говори о појединцима који се не налазе на тој позицији, дакле о обичним грађанима.
Трамп се изругује свима које сматра слабијима од себе, односно од његове државе, себе промовише као највећег и најуспјешнијег предсједника у историји САД, опонентске идеје своди на поједностављене концепте и проглашава их издајничким, отпадничким, терористичким, комунистичким… Занимљиво је да он чак и на језичком плану имплицитно потврђује своју идеолошку блискост са родоначелником нацизма као алотропске модификације фашизма, јер Трамп никада не користи појам фашизма као пејоратив и дисквалификатив, већ у његовом наративу ту улогу има Антифа, дакле, антифашизам.
Доналд Трамп, дакле, није Хитлер, мада постоје све алармантнији индикатори да би му се ускоро могао приближити – имиграциони логори и најава отварања кампова за интернацију у другим земљама, које тек требају бити потчињене властитој политичкој вољи, онако како их је Хитлер отварао у Пољској, драматична збивања у Минесоти која само један пуцањ дијели од прерастања у грађански рат и у којима хладнокрвне ликвидације грађана у режији ICE фаланги нису тек пука елиминација политичких и идеолошких опонената већ је ту ријеч о методичном процесу делегитимизације постојећег законског оквира али и о покушају да се испровоцира реакција која ће послужити као оправдање за увођење ванредног стања и пријеког суда, наговјештаји све извјесније агресије на Кубу…
Још једном, Трамп није Хитлер, али он је у потенцији опаснији од хистеричног рајхсканцелара јер располаже војном моћи о којој Хитлер није могао ни сањати. Супротставити се Хитлеру значило је бити спреман на стравичне жртве. Супротставити се Трампу значи ризиковати тренутно и посвемашње уништење у термонуклеарној оргији.
Но, најважније од свега је задржати свијест о томе да су и Трамп и Хитлер само парадигме и симболички топоси. Хитлер није измислио нити створио нацизам, он само обједињава и бескрупулозно консолидује распарчано идеолошко ткање у пораженој и пониженој Њемачкој. Трамп, такође, не доноси ништа ново, он је само естрадни извођач радова на финализацији процеса који већ дуго трају у Сједињеним Државама, процеса који своје јасне обрисе добијају још у вријеме Реганове администрације.
Уосталом, још је средином прошлог вијека Гомбрович у својим дневницима поставио отрежњујуће питање – народи свијета, запитајте се да ли је Хитлер био само Нијемац. Одговор на то питање не лежи у прошлости, већ пред огледалом. И није нимало охрабрујући, јер најдубља људска ћуд показује да је човјечанство састављено од огромног броја послушника и сљедбеника који само чекају свог Хитлера или свог Трампа да се њиме надахњују и да му препусте одговорност учествовања у јавном и политичком животу.
Зато данас argumentum ad Hitlerum проживљава нову младост, зато су му удахнути свјежина и значај, не да би се славодобитно узвикнуло – Трамп је нови Хитлер, већ да би кроз призму тог аргумента свако самога себе преиспитао. На том преиспитивању почива нада човјечанства да неће склизнути у ново лудило, налик оном нацистичком, које је иза себе оставило планине лешева.
