Пише: Елис Бекташ
Од завршетка Хладног рата наовамо, више пута је изгледало да свијет клизи ка хаосу и поништавању правила која су га обликовала. Унилатерални НАТО напад на СРЈ 1999. године, без сагласности Вијећа безбједности УН, девети септембар 2001. године и терористички напади на Њујорк и Вашингтон, након којих су САД уз савезничку подршку напале и окупирале Ирак и Афганистан, руска операција у Украјини која је пробудила старе европске страхове, Хамасов напад на израелске циљеве око Газе од 7. септембра 2023. године, који је потакнуо несразмјеран одговор званичног Тел Авива и претварање Газе, али и Западне Обале у гето, дуготрајни рат у Сирији који, упркос промјени власти, ни издалека није окончан… све су то догађаји које су бројни аналитичари проглашавали прекретницом у историји и тврдили да ће од њих почети ново рачунање времена.
Ипак, то је још увијек био добри, стари свијет на чија смо застрањења и аномалије навикли, свијет у ком су важила одређена правила игре на међународном плану, дуготрајно и мукотрпно грађена, правила која су се сурово разрачунавала са сваком идеализацијом самих себе. Но и без тих идеализација, чињеница је да је то био свијет у ком су се, по први пут у историји, могли чути гласови малих и слабих, макар и не били увијек уважавани, а њихов суверенитет уживао је одређене гаранције међународних тијела. Нажалост, свијет није био дорастао таквом стању и умјесто да га унапређује и да отклања евидентне недостатке, кренуо је путем регресије, превасходно стога што су управљање свијетом преузеле корпорације за које постоји само једна вриједност и само један бог – профит.
Са Трамповим другим силаском у Пенсилванија авенију 1600 СЗ, свијет је закорачио у нулту годину нове епохе, епохе која неће познавати међународни поредак заснован на начелима макар и само декларативне једнакоправности у међународним пословима. Треба рећи и то да Трамп лично у свему томе нема пресудни значај, он је тек симбол и парадигма. Тачније, он је естраднополитичка проститутка која се изнајми да обави одређене услуге. У свом првом мандату, њега је унајмила америчка богата републиканска каста и он је испуњавао њихове прохтјеве. Овај пут су га унајмили фундаменталистички јастребови из Републиканске странке и Трамп, као и свака поштена курва, приљежно обавља посао за који је унајмљен. Када се потроши, односно када га његови клијенти изјебу до неупотребљивости, Трамп ће бити уклоњен и питање је да ли ће му бити исказана захвалност што је послужио за убијање Сједињених Држава као уставне републике и као демократске државе.
Од пљачкашког похода на Венецуелу, концепт суверенитета је и de facto престао да постоји изузев за пар земаља које располажу моћним нуклеарним арсеналом, но суверенитет у пуном капацитету не уживају чак ни све чланице нуклеарног клуба. Сви остали суверенитетом располажу само као испразним пропагандним конструктом и то само до часа док не постану објекат пожуде и предмет апетита пљачкашких корпоративних држава, које ће све мање бити државе а све више корпоративне мегамашине. То је скоро пророчански наговијестио Луис Мамфорд у свом капиталном диптиху, Мит о машини и Пентагон моћи, у којима минуциозно указује да Сједињене Државе одбацују фашизам и нацизам као идеологију али их, након Другог свјетског рата, убрзано усвајају као технику и као структуралне обрасце моћи.
Иако САД нису преузеле нацистичку иконографију и естетику, премда су и оне супстанцијално рекодификоване превасходно кроз индустрију забаве и кроз филм, оне апсорбују нацистички модел тоталне организације моћи и тај се процес може пратити још од Реганове ере. Мамфорд још прије тога уочава да тоталитарна држава не мора нужно изгледати тоталитарно и да она оставља привид и илузију избора и допушта приватни живот, али стратешке одлуке измичу сваком облику демократске контроле, што је са Трампом и радикалним зилотима око њега доведено до пароксизма. Мамфорд, дакле, не тврди да су САД постале фашистичка држава, већ да су усвојиле фашизам као технику управљања – као начин организовања моћи који је равнодушан према демократији и опсједнут ефикасношћу, чиме се придружио дугачком списку мегаимперија у повијести, од Египта и Рима па надаље.
Но амерички је модел мегамашине моћи, колико год био прожет нацизмом као техником, ипак био сувише рационалистички да би могао послужити у успостављању новог свјетског поретка и зато је било нужно да се тај модел рекомбинује. Зато Трамп и његова клика одбацују технократску методичност и бирократску машинерију која не виче него рачуна и на основу резултата добијених кроз рачунање доноси своје одлуке. Зато Трамп почиње да виче и да театрално гестикулира, баш попут Мусолинија или Хитлера и да политичку позорницу претвара у оперету. Зато Трамп из званичне државне политике одстрањује концепте и идеје органског хуманизма, децентрализације, умјерености те града као динамичног топоса различитости. То је нужно обавити да би се могло креирати стање угрожености и страха, које води ка хомогенизацији а потом и ка мобилизацији. А мобилизација је предуслов за испуњавање циља – претварања САД у корпоративну империју која дјелује изван и изнад закона и међународних споразума.
Занимљиво је да је из Трамповог наратива скоро у потпуности нестала једна ријеч, која је је деценијама била један од носећих стубова вашингтонског наратива у међународној политици. Та ријеч је – савезник. Заиста, Трамп и његова администрација понашају се као да им савезници нису потребни, умјесто њих, они отворено захтијевају вазалску лојалност и послушност. Наравно, ту је ријеч о слању поруке – чак ни Трамп вјероватно није баш толики имбецил па да вјерује како су САД свемоћне и како могу без савезника. Али Вашингтон сада жели да та савезништва гради не као синергију већ као једносмјерни диктат. Једноставно казано, нови приступ Вашингтона је сљедећи: ако имаш нешто што ја желим, можеш ми то уступити и бити мој вазал или се можеш одупријети и постати терорист, односно легитимна мета војне казнене експедиције.
Сад, да се не лажемо, има неке сардоничне правде вишег реда у Трамповом лудилу. Југославија, Ирак, Афганистан, Либија, Сирија, Палестина… добар дио свијета, а нарочито Европа, здушно су саучествовали у ранијем америчком империјализму који је, за разлику од Трамповог, носио рукавице. Европа је бацала бумеранге скупа са САД и сада јој се ти закривљени комади дрвета враћају право у лобању. Али злурадост, ма колико разумљива била, није одговор на проблем звани Трамп, јер он неће поправљати грешке из прошлости. Њега не занимају ни историја ни друштво ни цивилизација, њега и оне које он представља занимају само профит и неограничена, тотална моћ.
Веома је погрешно ослањати се на разум и претпостављати да он тиња испод новог америчког пропагандног и идеолошког наратива. Кад имате посла са људима који из позиције политичке моћи говоре, свеједно да ли у то заиста вјерују или не, да су заступници божје воље на земљи, онда будите приправни на све исходе, укључујући и оне најмрачније. Уколико наредни пљачкашки поход не прође глатко попут овог у Венецуели, нипошто не треба искључити могућност да ће се Трамп, скупа са својим расовима, одлучити на употребу оружја за масовно уништавање, нуклеарног или хемијског, јер лудило моћи не познаје границе.
Све ово отвара питање односа овдашњих политика према Трампу. Дио тих политика шути у страху, јер се сувише везао за оно што је Трампу претходило или покушава да редефинише раније дискурсе према САД и учини их неутрално-савезничким, а дио се отворено сврстава уз Трампа. Да се разумијемо, отворено политичко супротстављање лудилу трампизма било би нерационално очекивати и оно по свој прилици не би било продуктивно за мале, изнутра разорене и труле државице. Али пропуштање да се принципијелно и критички осврну на оно што Вашингтон данас ради и што све отвореније признаје да има намјеру радити дугорочно је погубно по овдашња друштва јер мутаво игнорисање тог лудила или псеће трчкарање за њим вјероватно има своје упориште у реалполитичком прагматизму, али зато немилосрдно разара саму супстанцу друштава, поручујући им да постоје само два принципа – власт по сваку цијену и слуганство према центрима моћи умјесто одговорности према друштву.
Свијет се драматично и вртоглаво мијења и са њим ће се мијењати и Балкан. Али ако у тим метаморфозама Балкан изгуби и посљедњу честицу својих друштава и ако се одрекне органског хуманизма а сачува само своје будаласте митопоетике, за њега исход тих процеса неће значити ништа. Лаган и једноставан одговор на питање какав однос успоставити према трампизму не постоји. Али одговори који се тренутно нуде по правилу су погрешни, краткорочни, шићарџијски и ситносопственички, дакле тачно онакви какве трампизам прижељкује од својих вазалних кучкица по свијету. Биће отужно, али на неки начин и заслужено, ако од свих гласова јавности на Балкану сутра преостане само кевтање тих послушних кучкица.
