Пише: Елис Бекташ
Јуче је Милорад Додик на друштвеној мрежи Икс објавио сљедеће: „Жене морају бити обасуте пажњом, љубављу и поштовањем. О женама су написане најљепше и најемотивније пјесме, зато је за сваку осуду вријеђање жена и величање насиља над њима.
Увредљивим стиховима о женама није мјесто нигдjе. Република Српска је слободно друштво у којем постоје једнакост и слобода и које је посебно осјетљиво на вријеђање достојанства жене.” Хајде да за почетак размотримо једну по једну Додикову реченицу.
„Жене морају бити обасуте пажњом, љубављу и поштовањем.“ Нетачно, жене, као и сви други чланови друштва, морају уживати поштовање, а пажња и љубав припадају простору интиме и нико са позиције политичке моћи не смије их наметати као императив. Поред тога, претварање жене у парадигму која мора бити обасута пажњом и љубављу представља веома мрачно склизнуће у дучићевске генерализације по којима је жена објекат који својим смјерним понашањем мора да узврати или чак да заслужи пажњу и љубав, а нипошто субјекат.
„О женама су написане најљепше и најемотивније пјесме, зато је за сваку осуду вријеђање жена и величање насиља над њима.“ Вјероватно ће остати вјечитом мистеријом разлог који је Додика навео да напише ову будалаштину. Да не бих надугачко и нашироко распредао о свим аспектима билмезлука садржаним у овој речници, само ћу указати на то да је Додик њоме поручио да је вријеђање и величање насиља над друштвеним групама о којима нису написане најљепше и најемотивније пјесме прихватљиво и да оно не завријеђује осуду. Како то кажу духовити корисници друштвених мрежа – џаба ти, Милораде, неш јебат.
„Увредљивим стиховима о женама није мјесто нигдjе.“ Опет нетачно. Додик не разумије да увреда, за разлику од насиља, није чињеница већ је она питање перцепције. Уосталом, лектире за основну и средњу школу обилују стиховима и реченицама који могу бити схваћени као увредљиви, јер друштво као историјски динамичан феномен помјера границе свог контекстуалног и метатекстуалног разумијевања. Увредљивост се, дакле, не може елиминисати политичким октроисањем, већ је то знатно сложенији и суптилнији процес, али зато се величање насиља може и мора легислативно третирати. Ваља додати и то да је ова Додикова реченица не само будаласта већ и нетачна, јер је за увредљиве стихове итекако било мјеста, скупа с Додиком, испод шатора на Змијању.
„Република Српска је слободно друштво у којем постоје једнакост и слобода и које је посебно осјетљиво на вријеђање достојанства жене.“ Ова Додикова реченица могла би се посматрати као устаљени и бенигни пропагандни клише, када не би долазила од човјека који се скаредно и сублентаво смијуљио док је грло из његове ергеле њиштало како је жени „пребио слезену“ и који је током протеклих година имао више бахатих и мизогиних испада према женама, углавном из медија и из политике. Додику нимало није страно вријеђање достојанства жене, као када је прошле године у априлу новинарку ТВ куће Н1 назвао кравом. Додик је свјестан да дјелује у политички и цивилизацијски пасивном и регресивном друштву и да ће му бахатост, удружена са генерализацијама, донијети наклоност па самим тим и гласове дијела мужјачке популације, али му не пада на памет да са позиције политичке моћи покрене процесе еманципације и култивисања тог затуцаног друштвеног одсјечка.
Елис Бекташ: Нацистичка естетика Холивуда и Додиково кмечање
Ових неколико смушених и неповезаних Додикових реченица скоро су идеалан узорак за разумијевање језика идеологије и језика пропаганде о којима у својој Цивилизацији несвјесног надахнуто пише Џон Ралстон Сол. Језик идеологије не служи се појмовима већ вулгаризованим симболима, чиме појмовну сложеност своди на „здраворазумске“ слогане. Сврха таквог језика није успостављање прецизне и логички конзистентне корелације између означитеља и означеног, већ произвођење сагласја и осјећаја неминовности. Језик идеологије умртвљује критичко мишљење јер се представља као природан, логичан и саморазумљив а истовремено не допушта преиспитивање тих атрибуција.
Иза језика идеологије наступа још приземнији али и још разорнији језик пропаганде. Ни он се не служи појмовима, већ сликама, најчашће у форми општих мјеста. Премда користи идентичне обрасце симплификације као и језик идеологије, примарна сврха језика пропаганде није обликовање мнијења већ мобилизација, позив на акцију путем дјеловања на емотивни устрој појединаца који сачињавају масу. Најкраће речено, језик идеологије ствара оквир мнијења а језик пропаганде омогућава оперативну контролу масе.
Политички језик представља фузију језика идеологије и језика пропаганде и што се даље одмиче у том стапању, то се тај језик више приближава језику кретенлука, способном за рудиментарни и краткорочни утилитаризам, али бесповратно обогаљеном за семантички трансфер и за семантичку прецизност, односно за истинитост. Исход употребе таквог језика пројектује се у колективној несвијести, односно у неспособности друштва да разазна шта је у језику истинито, умјесто тога оно препознаје само оно што је убједљиво.
Језик је моћно оружје хуманистичког, друштвеног и политичког ослобађања, али у канџама идеологије и пропаганде он постаје оруђе контроле и, према Солу, управо у томе лежи највећа опасност савремене цивилизације. Милорад Додик тек је један од оних чији је језик докончао у терминалном стадију, односно у језику кретенлука, што је било нужно, јер је он личним агендама жртвовао и политику и идеологију и пропаганду и задржао само њихове карикатуралне љуштуре.
Он је само један од злостављача језика као алатке мишљења, и то не нарочито вјешт. У основи, Додик је само јефтина вашарска копија својих дискурзивних и реторичких узора, почев од Јосипа Броза, преко Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана и Војислава Шешеља, па до Доналда Трампа. Нажалост, друштво није успјело развити довољно снажан имунитет на језик кретенлука, па је зато могуће да дан након што је друштвеним мрежама прокрстарио снимак на ком се Додик будаласто кревељи док слуша стихове о жениној „пребијеној слезени“, без имало стида да објави горње реченице.
Јадно, љигаво, хињаво, дакле онако како на крају мора завршити све што огрезне у језик кретенлука и што презре мишљење и појмовно значење.
