Пише: Оливер Јанковић
Када сам прошле године „бројао“ бар 10 медаља за српски спорт уочи ОИ у Паризу (а освојили смо „само“ 5) вјероватно се то чинило претјераним, нереалним… али ових дана се види како је поред тих 5 освојених, негдје на самом домаку медаље остало бар још толико. Једну смо видјели прекјуче на залетишту скока у вис, а другу дан прије тога на бацалишту за копље у Токију. Трећу смо видјели такође прекјуче у Загребу, на рвачком првенству свијета. Александар Комаров, српски зет и истовремено нови српски репрезентативац освојио је титулу првака свијета у изузетно јакој конкуренцији. Тако је објединио титуле свјетског и европског првака свијета. А ако се питате гдје је човјек био на Олимпијским играма? – подсјетићу вас да је испао на судијску процјену, при резултату 2:2 у четвртфиналном мечу против Мађара. Што ће рећи, на корак од медаље, односно, и тамо је био међу 8 најбољих на свијету.
Тако дакле, српски спорт има више свјетских и европских медаља, него олимпијских, али то је ствар стрпљења, упорног рада (како каже Ангелина Топић: медаља обавезује на још више рада) и срећних околности. Оно због чега ја све ово пишем само је један разлог: навијајмо за ове момке и дјевојке, јер они српски спорт пењу међу 20 најбољих нација на свијету. А има их (тих нација=спортских савеза) преко 200! Па ето рачунајте и сагледајте снагу и углед онога што је Бог дао овоме народу.
