Пише: Слободан Бубњевић
“Свет траје”, каже Анри Бергсон (1859–1941), један од најутицајнијих филозофа 20. века, и додаје да нас даље испитивање трајања уводи у инвенцију, непрекидно стварање новога, где је само питање трајања за науку неодвојиво повезано са остатком света. “Постојање у које смо највише уверени и које најбоље познајемо јесте неоспорно наше. Јер о свим другим спољним предметима имамо појмове који могу да се сматрају спољним и површним, али себе саме опажамо изнутра, дубоко” наводи Бергсон у дискусију о еволуцији живота и постојању света, а у њему и времена, чиме отвара своју култну књигу Стваралачка еволуција. “Све наше веровање у објекте, све наше радње на системима које наука издваја, почивају стварно на идеји да време не задире у њих”, сматра Бергсон, који препознаје да наука увек оперише подударностима тренуцима који могу бити истовремени или не, али који су независни од нашег унутрашњег доживљаја. Но, шта је, заправо, време?
Различите садашњости посматрача
Време какво интуитивно доживљавамо, оно које мислимо да је јединствено и које “тече” не постоји у фундаменталној физици. У физици која се тиме бави откако је Галилео извео прве експерименте на почетку 17. века и тако засновао модерну физику, питање времена је искрсло већ првог јутра, кад је требало да измери колико дуго једна кугла пада са висине или се котрља по стрмој равни, па су се физичари временом бавили колико и филозофи, а сасвим су, од самог почетка, сагласни да је оно релативно. Основна, очигледна идеја иза тога јесте да у релативности нема јединственог “сада” – различити посматрачи имају различите садашњости. Та мање-више разумљива идеја је временом ескалирала у низ шокантних закључака, пре свега оних до којих је дошао Алберт Ајнштајн (1879–1955), кад је као службеник Патентног завода у Берну написао два рада којима је засновао Специјалну теорију релативности. Касније ће се јавити разне додатне идеје, на пример у квантној и статистичкој физици стрела времена (прошлост → будућност) биће повезана са појмом ентропије, мере неуређености, а са Општом теоријом време ћемо схватити као део геометрије свемира.
“Када човек седи на ручку са згодном девојком цео сат, чини му се да је прошао само један минут. Али ако само један минут седи на врелом камену, то ће трајати дуже него иједан сат”, наводно је, објашњавајући релативност времена, Ајнштајн рекао својој секретарици Хелени Дукас. Мада су бројни цитати који се Ајнштајну приписују измишљени или грешком повезани са њим, овај домишљати епиграм славни амерички физичар немачког порекла по свему судећи је употребио више пута, а први пут је објављен 1954, у зборнику цитата Џејмса Симпсона. Заслужан за бројне идеје које су обележиле физику, али и друге науке у 20. веку, Ајнштајн је теоријом релативности проток времена везао за посматрача, изменивши интуитивно јасан поглед на време који је био потекао од Њутна – да је време апсолутно и универзално за цео свемир.
Наизглед је време исто свуда у свемиру, било на њему живота или не, сасвим независно од унутрашњег људског искуства на које се позива Бергсон, а које се омакло и Ајнштајну у овом цитату. Али ако размотримо питање трајања једног ручка, са или без доброг друштва, видећемо да је то много више од девојке или камена повезано са местом одакле посматрамо случај, да ли ручамо или ручак посматрамо са стране. Часовник ће, наиме, уз минималне поправке, измерити да један ручак траје готово исто посматран са Земље и са неке мртве планете где животу не пада на памет да креће из почетка, где нема никакве хране, а камоли ручка сервираног уз пратећи дезерт са сладоледом и чоколадом или алтернативно, посни или вегански мени.
Но, прво питање је да ли онај који руча мирује или се креће и то тако да му је брзина блиска брзини светлости. Како је то битно? Битно је само ако меримо дужину са стране, из перспективе конобара који је ручак послужио, док је оном који руча свеједно, његов тек зависи само од њега самог. На то се односе сви парадокси и сви закључци Специјалне теорије релативности из чудесне 1905. године – време не меримо на исти начин у свим системима референце. Посматрано са стране оно може трајати краће и то је разлог зашто један близанац брже стари на свемирском броду који је врло брз, него што ће остарити онај на Земљи.
Утицај геометрије свемира
Но, није све у томе одакле посматрамо, нешто је и у геометрији, односно питању какво је простор-време око нас. Ту говоримо о последицама које проистичу из Ајнштајнове Опште теорије, до које је дошао на самом крају Првог светског рата, а која је била прва универзална теорија о свемиру. Како се онај који руча приближава средишту галаксије, ствари се према томе донекле компликују, онако како неки ручкови иначе умеју да постану претешки, и за варење и за даљи разговор, пошто је из физичких разлога расподеле густине у галаксији ближе њеном центру маса све гушћа, што астрономи зову централни звездани овал. То нема везе са количином сладоледа, а ни генерално, угљених хидрата, него је ствар у томе да се простор-време у средишту, надомак црне рупе, све више криви и време зато ближе центру галаксије све спорије протиче, па се на сваких стотинак светлосних година растојања минут продужава за секунду или две.
Таква скраћења времена у физици се називају дилатације. Оне су последица геометрије свемира и оне постоје, али су очигледно мале. Егзотика Ајнштајнових временских дилатација изазива узбуђење међу комуникаторима науке и љубитељима паметних филмова као што је на пример Интерстелар Кристофера Нолана, где астронаути путују кроз временску црвоточину. Међутим, оне су реално незнатне на 27.000 светлосних година, колико је Земља удаљена од центра, а камоли на још даљој периферији галаксије, док ближе њеном центру постају уочљивије, али остају у деловима секунди и треба отићи баш близу, заправо преблизу у центар да би заиста неком поквариле дневне одлуке кад заказати фамозни ручак, кад ићи по децу вртић, а кад коначно седети у башти и мирно посматрати како, док се појављују звезде на небу, влада вечерњи мир. Само ветар дува кроз крошњу. Но, кад се дође до галактичког средишта, па уђе у њега, дилатација времена заиста постаје драматична, мада вече на том месту не пружа никакве угодности, а звездано небо је ништа друго него – црна рупа.
Можемо о томе мислити на сасвим екстреман начин, а да се и даље ослањамо на модерну физику. Масивна црна рупа сгА*, која се налази у средишту Млечног пута, више од четири милиона пута тежа је од Сунца, а испоставило се, Керовог је типа и ротира са 60 одсто теоријски могуће брзине, што због астрофизичких околности заправо значи да јој се може прићи на велику близину. Све до оног места где црна рупа прави врло стрму и врло дубоку гравитациону јаму, због чега се на том месту и време опасно успорава (то је на половини такозваног Шварцхилдовог радијуса, а то практично значи на самој огради, у дворишту ове гигантске фурије која гута и фотоне светлости, где све бива кидано плимским струјама, али се још може одржати на орбити).
То свакако није место где би се могла одиграти икаква прича, али за бића која би била у стању да ту живе, дилатација је сасвим осетна – протекао би само један минут, док би се на Земљи развлачило пуних пет дана. Ова бића у предворју црне рупе, која, ако ту опстају, у најмању руку морају бити некакви богови, због дилатације времена за само 80 година, колики је људски век, могу да посматрају како на Земљи протиче чак 150.000 година, што је цео период постојања врсте Хомо Сапиенс Сапиенс. Тешко је, међутим, замислити да и богови могу да поживе свих осам деценија на половини Шварцхилдовог радијуса.
Ове су мисаоно забавне дилатације, како је речено, предвиђене Општом теоријом релативности Алберта Ајнштајна. Но, лако је установити да оне, осим што су засноване на славним постулатима о највећој брзини у свемиру и принципу релативности, а притом и уочене у свемиру, заправо врло мале – не би се могле поредити ни са оним предахом у разговору кад сви током ручка заћуте док их конобар не послужи. Чини нам се да време и са Ајнштајном као да тече на исти начин у сваком кутку галаксије.
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
Од Њутна до Ровелија
Заплет је у томе што се и Ајнштајнова визија времена и уопште, савремени доживљај времена код свих нас, темељи на неким претходним, старијим концептима. На пример, на оним Исака Њутна, који је показивао склоност да свуда види универзалије, како у новцу, тако и у времену, што многи виде као исту ствар, а није случајно да се осим физиком успешно бавио и ловом на лажне коваче новца. Од Њутна је, наиме, остало виђење које је из неког разлога интуитивно усвојено и више распрострањено од његових славних закона – да је време универзално, хомогено и свуда једнако.
Међутим, Њутнова универзалност времена, општеприхваћена као манир на сваком ручку у ауторово време, нису била сасвим јестива за мислиоце других епоха. Већ Лајбниц, фантастични геније људске мисли са том маном да је претерано мрзео Њутна и у свему му налазио мане, сматрао је да то не мора бити случај, па је свог супарника критиковао објашњавајући да време није универзално, него релационистичко. По Лајбницу време је редослед сукцесивних догађаја и да као што не постоји празан простор него само односи између предмета, време није независна позадина, већ постоји само кад има догађаја. Спиноза је мислио још грђе ствари – да је време илузија и ствар нашег ограниченог погледа, Кант је имао неке трансцендентне идеје о времену као начину спознаје и форми људске интуиције, а како смо видели, Бергсон је време тражио у људском искуству указујући да научно време није исто као време свести.
Неки љубитељи учења о квантној гравитацији мислили су да је време само емергентна појава, да израња онако како видимо јато као целину која иде лево десно на небу, мада је јато само скуп птица које заједно лете, односно да је на микроскопском нивоу свет статичан, а да је време илузија која израња – јато нашег макроскопског погледа. Физичар Карло Ровели је својом бестселер књигом Order of time тему времена вратио међу савремена интересовања. Спајајући физику, филозофију и лично искуство, Ровели који се бавио истраживањима квантне гравитације тврди да се време “распада” на релације између догађаја – свет је мрежа процеса, не ствари у времену. Пошто у релативности не постоји универзално “сада”, стрела времена настаје из статистике и раста ентропије, где Ровели показује да је свет мрежа догађаја и односа, у којој су прошлост и будућност последица ограниченог знања посматрача.
Време је, као и простор, интимна ствар за свако биће, па је спектар начина на који га доживљавамо и тумачимо далеко шири од неколико филозофских школа и закључка о универзалности морбидног ума какав је био Њутнов. Има и оних који не хају за време, оних који су са њим стално у рату, оних у чијем друштву све траје дуже и других који га немилосрдно губе. Али сви, ма шта мислили о њему, у времену постојимо и неизбежно, мењамо се, ма колико бринули о здрављу од једног до другог ручка. Јер чим постоји време, постоји и еволуција, као основни закон у познатом свемиру. Вреди размислити и о томе да ће они који управљају временом сасвим лако господарити и еволуцијом. Али о томе обично не размишљамо. И то је сасвим очекивано, ништа чудно, ништа другачије него што ми бринемо о природи времена, мада је то гигантска мистерија коју дословно живимо од рођења до смрти.
Извор: Време
