Piše: Milovan Urvan
Ima u Crnoj Gori jedna naročita vrsta napretka. Ona se prepoznaje tako što, kad ugleda nešto lijepo i netaknuto, prvo pita: „Koliko ovdje ima kvadrata?“ A onda dođu električari. Ne oni što popravljaju struju kad nestane, nego oni što nam objašnjavaju da će nam, za naše dobro, popraviti prirodu.
I tako je država odobrila solarnu elektranu kod Bogetića, snage 67 megavata, na prostoru većem od milion kvadratnih metara. Na putu kojim ljudi idu prema Ostrogu, prema jednom od najprepoznatljivijih duhovnih i pejzažnih prostora Crne Gore, uskoro bi, umjesto onoga što je tu stajalo decenijama, trebalo da stoji — struja.
Da se razumijemo: struja nam treba. I solarna energija nam treba. Ali ne treba nam valjda i solarna glupost. Jer nije svaki kilovat istog ukusa, niti je svaki kvadratni metar samo kvadratni metar. Postoji prostor koji je na karti prazan, a u stvarnosti nije prazan. Postoji kamen koji ne proizvodi struju, ali proizvodi pejzaž.
Postoji nisko rastinje koje ne plaća porez, ne glasa i ne piše žalbe, ali je ipak dio prirode.
Postoji krš koji nekom urbanisti možda izgleda kao „neiskorišćena površina“, a čovjeku koji tuda prolazi izgleda kao Crna Gora.
Mi smo izgleda usvojili jednu čudnu definiciju prirode: ako nije šuma, nije priroda; ako nije nacionalni park, može da se gradi; ako na njemu nema kuće, može da se postavi elektrana. A ako je kamenito, obraslo makijom i niskim rastinjem — e, onda je to valjda Božji poklon investitoru.
Samo nam još fali da neko službeno proglasi kamen za građevinski materijal koji se trenutno nalazi na pogrešnom mjestu.
Kad priroda nije dovoljno „zelena“
Najzanimljivija stvar u ovoj priči jeste što solarne panele nazivamo zelenom energijom, a onda ih postavljamo tako da zeleno iz prirode mora da se skloni. To je ona moderna ekološka matematika po kojoj je sve zeleno — dok ne pogledate šta se nalazi ispod zelenog.
Solarna elektrana nije samo red panela! To su pristupni putevi, trafostanice, kablovi, ograde, temelji, radovi, uređenje terena, promjena vizuelne slike prostora i infrastruktura koja mora da prati čitavu priču. A kad jednom uđete sa mašinerijom u prirodni prostor, nije baš da ste samo „stavili panele“.
Upravo zato novija naučna istraživanja upozoravaju da se uticaj solarnih postrojenja na biodiverzitet ne može svesti na prostu formulu „solarno = ekološki“. Poseban problem nastaje kada se postrojenja grade na prirodnim ili poluprirodnim staništima, dok je daleko razumniji pristup da se prvo koriste već degradirane, industrijske ili snažno izmijenjene površine.
Dakle, niko normalan ne treba da bude protiv sunca.
Treba biti protiv toga da se zbog sunca uništava ono što nam je sunce već dalo.
Ostrog nije samo koordinata
Nadležni kažu da je lokacija udaljena od manastira i da nije u zakonom zaštićenom području.
Dobro.
Ali život nije katastarska parcela.
A duhovni i pejzažni ambijent ne počinju onog trenutka kad uđete kroz kapiju manastira.
Kad idete prema Ostrogu, ne putujete samo do jedne tačke na Gugl mapi.
Putujete kroz prostor.
I taj prostor nešto znači.
Svetilište nije samo zid, kupola i freska. Nije kulturno nasljeđe samo ono što je neko stavio u rješenje o zaštiti.
Ponekad je i pogled dio nasljeđa.
Ponekad je i tišina.
Ponekad je i onaj goli kamen koji bi neko, da ima dovoljno pečata, vrlo brzo proglasio „neperspektivnim zemljištem“.
A onda se čudimo što nam turista dođe jednom, fotografiše manastir i pita:
„A gdje je ona Crna Gora koju sam gledao na razglednicama?“
Pa eno je.
U solarnom panelu.
Krš nije ružan samo zato što nije isplativ
Ovdje treba reći i nešto što je, izgleda, postalo nepristojno reći: priroda ne mora biti produktivna da bi bila vrijedna.
Ne mora da daje struju.
Ne mora da daje drvo.
Ne mora da daje hotel.
Ne mora da daje građevinsku dozvolu.
Ne mora čak ni da bude „atrakcija“.
Dovoljno je da postoji.
Krševit predio obrastao niskim rastinjem nije prazan prostor. To što nije bujna zelena gora ne znači da je ružan. Upravo suprotno — taj kamen, trava, šikara, suvi zidovi, padine i boje pejzaža čine prepoznatljivim mediteranski i crnogorski ambijent.
Samo što priroda nema PR službu.
Ne može da angažuje konsultanta.
Ne može da kaže: „Molim vas, nemojte me vizuelno degradirati.“
Zato ćuti.
I onda je najlakše proglasiti je nevažnom.
Električari užasa
A najveća ironija je što će nam sve to biti objašnjeno — napretkom.
Svaki put kad neko hoće da promijeni prostor, kaže se da je to razvoj.
Kad se prostor promijeni do neprepoznavanja, kaže se da je to investicija.
Kad se neko usprotivi, kaže se da je protiv modernizacije.
A kad pita zašto baš tu, onda mu se objasni da je procedura ispoštovana.
Procedura je, izgleda, nova mjera ljepote.
Ako je procedura dobra, i ružno postaje lijepo.
Ako je pečat na pravom mjestu, i pejzaž može da bude pogrešan.
I tako dobijamo električare užasa.
Oni ne dolaze sa čekićem i kliještima.
Dolaze sa studijama, dozvolama, projektima i fasciklama.
Ne kažu: „Srušićemo vam pejzaž.“
Kažu: „Realizovaćemo energetski potencijal.“
Ne kažu: „Postavićemo industrijski kompleks na putu prema Ostrogu.“
Kažu: „Izgradićemo objekat od opšteg interesa.“
A kad sve bude gotovo, dobićemo jedan vrlo moderan prizor:
Sunce iznad Crne Gore.
I ispod njega — milion kvadratnih metara dokaza da smo konačno shvatili kako se priroda stavlja u službu prirode.
Neka se gradi — ali ne bilo gdje
Ovo nije poziv protiv solarne energije.
Ovo je poziv protiv lijenog izbora lokacije.
Ako već hoćemo solarne elektrane, zašto prvo ne gledamo krovove fabrika, magacina, tržnih centara, parkinga, deponija, braunfild lokacija i drugih već izmijenjenih prostora?
Zašto prvo ne koristimo ono što smo već uništili?
Zašto moramo svaki put da tražimo novi komad prirode koji ćemo proglasiti „praznim“?
Sunce je besplatno.
Prostor nije.
Priroda još manje.
I možda je vrijeme da neko u državi konačno shvati jednostavnu stvar: nije svaki prostor koji možemo da izgradimo prostor koji treba da izgradimo.
Jer ako budemo nastavili da svaki lijepi predio mjerimo samo po tome koliko megavata može da proizvede, jednog dana ćemo doći do toga da nam je cijela Crna Gora energetski efikasna, a da više nemamo gdje da je gledamo.
I onda će nam, naravno, neko napraviti i solarni panel sa fotografijom stare Crne Gore.
Da se sjećamo šta smo imali.
Dok nam električari užasa objašnjavaju da je to — održivi razvoj.
