Primio sam oba paketa u potpunom redu, i ćebe, obradovao sam se paketima kao malo dijete, poređala… razne đakonije, da ti ne govorim šta me više obradovalo u paketima. Imam i vunenu pižamu, tako nemaj brige… Ništa mi ne pišeš o ateljeu, pitao sam te, to mi je važno, ma šta da je sa njime…
Ovako je veliki slikar Petar Lubarda pisao prvoj supruzi Jeleni 1. januara 1942. iz nemačkog koncentracionog logora u kome je bio zatočen tokom Drugog svetskog rata.
Njegova pisma iz tog perioda „Novostima“ je ekskluzivno pokazao Petrov sinovac, slikar Đuro Lubarda.
Sećanje na Lubardin život i delo minulih godina istrajno oživljavaju članovi Fondacije koja nosi njegovo ime, a koju su osnovali sestričina Đina Lazar i Đuro Lubarda. Iz bogate porodične arhive izronila su nedavno pisma koja je Petar slao iz zarobljeništva, a uz njih i fotografije radova koje su nastajale tih godina.
– Petrova pisma iz logora su deo porodične arhive. Moram priznati da ih ranije nisam detaljno čitao. Obraćao sam pažnju samo na delove koji su meni bili interesantni.
Međutim, jedna mlada naučnica Nataša Jovanović priprema rad o Petru, a ja sam pristao da joj pomognem. Skenirajući za nju jedno, uspevao sam da u celosti pročitam drugo pismo, i tako redom, pročitao sam sva – priča Đuro, koji je već godinama povremeni stanovnik Herceg Novog, u kome je i sedište Fondacije za Crnu Goru.
Petrova pisma uglavnom su adresirana na njegovu prvu suprugu Jelu, istoričarku umetnosti koja je diplomirala na Sorboni, a njega uvela u pariske muzeje i likovne krugove. Oslovljava je sa „Jeločko“, potpisuje se sa Petruška i piše redovno prvo iz Nemačke iz logora, potom iz Italije.
Međutim, jedna mlada naučnica Nataša Jovanović priprema rad o Petru, a ja sam pristao da joj pomognem. Skenirajući za nju jedno, uspevao sam da u celosti pročitam drugo pismo, i tako redom, pročitao sam sva – priča Đuro, koji je već godinama povremeni stanovnik Herceg Novog, u kome je i sedište Fondacije za Crnu Goru.
Petrova pisma uglavnom su adresirana na njegovu prvu suprugu Jelu, istoričarku umetnosti koja je diplomirala na Sorboni, a njega uvela u pariske muzeje i likovne krugove. Oslovljava je sa „Jeločko“, potpisuje se sa Petruška i piše redovno prvo iz Nemačke iz logora, potom iz Italije.
Dodaje da je našao čak i zapis o trenutku kada je on rođen, 1942. u Beogradu, o čemu je Petru pisao njegov otac. Među pismima je i Petrova vest o odlasku u Italiju, a „Petruška“, kako je pismo potpisano, nije ni u takvim okolnostima, zaboravio rođendan Jelene Lubarde.
Zanimljivo je da su sva pisma iz logora pisana na jednom komadu papira. Morala su da budu otvorena, pa se dugi pravougaoni papir potom presavijao u obliku koverte. Svako pismo je imalo pečat logora i cenzure i povratnu logorsku adresu – Petrov zatvorenički broj 66765.
Uredno su u logoru fotografisane i evidentirane i slike Petra Lubarde. Na poleđini je neizostavno bio logorski pečat i Petrovom rukom ispisan naziv slike i njegov potpis, jedno pisano ćirilicom drugo latinicom.
Po svemu sudeći, život Petra Lubarde, jednog od najvećih naših slikara, još se može istraživati, a dugujemo mu, smatra naš sagovornik, i izlazak na evropsku i svetsku likovnu scenu pa i kvalitetnu monografiju. Dve koje su do sada objavljene rezultat su privatne inicijative. Morala bi da je pokažu i ministarstva kulture i iz Crne Gore u kojoj je rođen, i iz Srbije u kojoj je živeo Petar. Zaslužuje podršku i projekat „Krš u Lubardinom pejzažu“, koji je Fondacija osmislila s ciljem da okupi u likovnu koloniju, u nekom otvorenom ateljeu slikare iz gradova u kojima je Lubarda nagrađivan. Podsetićemo, nagrade je, i kada su u konkurenciji bili i Salvador Dali i Pablo Pikaso, dobijao u Parizu, Hagu, Sao Paulu, Tokiju, Njujorku…
Izvor: Vitka Vujnović/novosti.rs
