Иронија је спасоносно средство за одржавање кондиције здраве интилигенције,- написао је у драми „Бановић Страхиња“ чувени Борислав Михајловић Михиз (1922-1997).

А поводом обележавања 100 година од рођења овог великог драматурга, књижевног критичара и писца Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставку (аутор Ненад Станојевић) чини избор књижевних дела и литературе о животу и стваралаштву Борислава Михајловића Михиза а може се погледати од 1. септембра, у јавном каталогу Библиотеке. У речи и слици наводи се да је Борислав Михајловић Михиз рођен у Иригу, 4. октобра 1922. године (17. октобра по старом календару), од оца Гојка, свештеника и администратора епархијског, и мајке Вукосаве, која је родом била „из јаке сељачке породице виноградарске, од Јефтићевих” из Лединаца.
Чувену гимназију у Сремским карловцима похађао је од 1933 до 1941, након Другог светског рата уписује студије у Београду; прво економију, а затим књижевност… Убрзо се настањује у згради на касније легендарној адреси у центру града – Симина 9. У Михизовој соби, подсећа изложба, проводили су дане Мића Поповић, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Павле Ивић, Петар Омчикус, Жика Стојковић, Михаило Ђурић, Антоније Исаковић….А Добрица Ћосић је записао:” Врата на тој соби никад нису закључана. У њу улази ко хоће и када хоће. А кад већ уђеш, лево и десно поред зида, на паркету, уместо кревета, згњечене перине; на њима згужвана немачка ћебад, прљави јоргани и од зноја и прашине жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто; на њему разбацане књиге…”
Младићи из Симине 9 постали су, знамо, велика имена овдашње културе и историје, а прва Михизова књига изашла је из штампе 1947. године, под насловом “Песме”. Збирка је изазвала, по речима и самог Михиза, као и других значајних личности српске књижевности, велико интересовање јавности, а пре свега водећих политичара. Скендер Куленовић је касније испричао Михизу да је због ове збирке сазван хитан састанак у Агитпропу. Добрица Ћосић је у “Пријатељима” записао:” Ех, шта је чуда било због ове песме („Којим смером”)…” Нижу се занимљиве, речите фотографије, факсимили писама…, а Михиз у књизи “Казивања и указивања”, између осталог, бележи: ”Уз сав релативни примитивизам и победничку оштрину комунистичких писаца – у томе је бар било искрености и спонтаности. У приласку грађанских писаца и јавних радника било је хипокризије, било је страха, било је чак и неког претераног одушевљења које је у себи крило празнину. Нама се чинило недозвољеним да један Иво Андрић, или Вељко Петровић, или Исидора Секулић, сарађују с једним комунистичким режимом, а ја сам у том памфлету-песми (…) однекуд све сручио на грешну Десанку Максимовић. Разуме се да сам је волео као песника, јер да је нисам ценио не бих јој ништа ни замерао. Ја нисам тада схватао, нисам ни могао – млад човек је врло склон крајњим решењима – да код Десанке постоји нешто што је линија опште доброте, нерадог замерања, да она нема борбеност супротстављања него тишу и дубљу духовну храброст. “
Године 1951. објављује другу књигу, опет једноставног наслова “Огледи”. У њој се налазе четири огледа: „Српско грађанско песништво 18. века”, „Бранко Радичевић”, „Михаило Лалић: Свадба” и „Изложба слика Миће Поповића”. Изложба подсећа и на чињеницу да је као новинар критичар у НИН-у радио од 1951. године па до 1954. Бавио се новим књигама из недеље у недељу и афирмисао многе младе писце, пре свих Васка Попу, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића Годину дана након објављивања “Огледа”, 1952. жени се Милицом Рађевац, професорком енглеског језика. Кумови на венчању били су Жика Стојковић и Дејан Медаковић. Венчање је обављено у Иригу, у цркви у којој је Михиз крштен, а брачни пар венчао је Михизов отац Гојко.
У “Политици”, децембра 1997, под насловом “Луцидни дух” Дејан Медаковић о Михизу каже:”Остаће упамћено да се Михиз први пут огласио у временима догматских верника и да су његови храбри судови разгонили разне облике друштвене лажи, идеолошке магле и мимикрије. Усмерио се Михиз са истинским жаром против многих изобличности које су спутавале уметност и на криве стазе нагониле светињу непоткупљиве речи. Умни духови су тада одушевљено прихватили његове књижевне поруке, које су уливале поштовање и поверење.” Међу занимљивим фоткама на изложби и једна са Љубомиром Муцијем Драшкићем, Данилом Кишом и Јованом Ћириловим. Аутор изложбе напомиње да иако је био стални критичар НИН-а, Борислав Михајловић током педесетих година сарађује и са Књижевним новинама. У Књижевним новинама пише о Летопису Матице српске, о старцу- часопису, како каже, и одаје признање уређивачком одбору јер једини негују историју српске књижевности и културе. Године 1955. постаје управник Библиотеке Матице српске. Заслугом Михајловићевом основана је, осим за размену и поклоне, и резервна збирка униката 1956. године. Исте године основана је збирка ретких и забрањених дупликата старе српске књиге и посебно је издвојена библиотека Саве Текелије. Михиз је изабран у редакцију Летописа за 1958. годину са Младеном Лесковцем (уредник), Бошком Петровићем и Александром Тишмом, а оставку је поднео по одласку из Библиотеке Матице српске.Године које је Борислав Михајловић Михиз провео у Библиотеци Матице српске као управник (1955–1960) значајне су године у њеној историји, напомиње аутор Ненад Станојевић. Током ових година, Библиотека је правно одвојена од Матице српске, установила предметни каталог, откупила неке од апсолутних униката старе српске књиге итд.

Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је уметнички директор Авала филма и уметнички саветник у Атељеу 212. Извођене су му драме “Бановић Страхиња”, “Командант Сајлер”, “Краљевић Марко”, “Оптужени Пера Тодоровић”. Објавио је “Песме” (1947), “Огледе” (1951), “Од истог читаоца” (1956), “Српски песници између два рата” (1956), “Књижевни разговори” (1971), “Издајице” (1986), “Портрети” (1988), “Аутобиографија о другима” (1990), ”Аутобиографија о другима, друга књига” (1993), “Казивања и указивања” (1994).
Предочено је на изложби и писмо Милоша Црњанског, фотографија на којој је са Добрицом Ћосићем, Мешом Селимовићем, Љубом Тадићем… А 18. децембра, на испраћају Михизових земних остатака, Матија Бећковић је рекао:”Драги Михизе, испраћајући те из ожалошћеног Београда на далеки пут знам да данас, колико се год љутио и тврдоглавио, нећеш издржати да не окренеш главу на Карловце и Стражилово. И да нећеш остати дуго код оца у Иригу из кога си отишао као попин Бора, а враћаш се као Борислав Михајловић Михиз – прва глава српске културе. У тој равници у коју си се запутио су нам и највећи врхови: Бранко, Лаза, Змај, Исидора, Црњански… Знам да журиш к њима и да ћеш пред њима опет проговорити и да то једва чекаш и да те они једва чекају, и да ћеш имати шта да им причаш речитошћу без премца, и да ће те они слушати и пригрлити и гледати нетремице. Благо њима, а слава и хвала теби!” Између осталог, остале су упамћене Михизове речи: ”Не може се бити светски писац, а да се једновремено не бива дубоко, исконски писац једног света. Примера је, разуме се, безброј. Нема Софокла без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања, нема Маркеса без Маконда. Тек у том споју посебног и општег добијају се праве вредности. То сам научио у Карловачкој гимназији…”
Извор: Блиц