Ironija je spasonosno sredstvo za održavanje kondicije zdrave intiligencije,- napisao je u drami „Banović Strahinja“ čuveni Borislav Mihajlović Mihiz (1922-1997).
A povodom obeležavanja 100 godina od rođenja ovog velikog dramaturga, književnog kritičara i pisca Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki. Postavku (autor Nenad Stanojević) čini izbor književnih dela i literature o životu i stvaralaštvu Borislava Mihajlovića Mihiza a može se pogledati od 1. septembra, u javnom katalogu Biblioteke. U reči i slici navodi se da je Borislav Mihajlović Mihiz rođen u Irigu, 4. oktobra 1922. godine (17. oktobra po starom kalendaru), od oca Gojka, sveštenika i administratora eparhijskog, i majke Vukosave, koja je rodom bila „iz jake seljačke porodice vinogradarske, od Jeftićevih” iz Ledinaca.
Čuvenu gimnaziju u Sremskim karlovcima pohađao je od 1933 do 1941, nakon Drugog svetskog rata upisuje studije u Beogradu; prvo ekonomiju, a zatim književnost… Ubrzo se nastanjuje u zgradi na kasnije legendarnoj adresi u centru grada – Simina 9. U Mihizovoj sobi, podseća izložba, provodili su dane Mića Popović, Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Žika Stojković, Mihailo Đurić, Antonije Isaković….A Dobrica Ćosić je zapisao:” Vrata na toj sobi nikad nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kada hoće. A kad već uđeš, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnječene perine; na njima zgužvana nemačka ćebad, prljavi jorgani i od znoja i prašine žućkasti jastuci. Između tih ležaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige…”
Mladići iz Simine 9 postali su, znamo, velika imena ovdašnje kulture i istorije, a prva Mihizova knjiga izašla je iz štampe 1947. godine, pod naslovom “Pesme”. Zbirka je izazvala, po rečima i samog Mihiza, kao i drugih značajnih ličnosti srpske književnosti, veliko interesovanje javnosti, a pre svega vodećih političara. Skender Kulenović je kasnije ispričao Mihizu da je zbog ove zbirke sazvan hitan sastanak u Agitpropu. Dobrica Ćosić je u “Prijateljima” zapisao:” Eh, šta je čuda bilo zbog ove pesme („Kojim smerom”)…” Nižu se zanimljive, rečite fotografije, faksimili pisama…, a Mihiz u knjizi “Kazivanja i ukazivanja”, između ostalog, beleži: ”Uz sav relativni primitivizam i pobedničku oštrinu komunističkih pisaca – u tome je bar bilo iskrenosti i spontanosti. U prilasku građanskih pisaca i javnih radnika bilo je hipokrizije, bilo je straha, bilo je čak i nekog preteranog oduševljenja koje je u sebi krilo prazninu. Nama se činilo nedozvoljenim da jedan Ivo Andrić, ili Veljko Petrović, ili Isidora Sekulić, sarađuju s jednim komunističkim režimom, a ja sam u tom pamfletu-pesmi (…) odnekud sve sručio na grešnu Desanku Maksimović. Razume se da sam je voleo kao pesnika, jer da je nisam cenio ne bih joj ništa ni zamerao. Ja nisam tada shvatao, nisam ni mogao – mlad čovek je vrlo sklon krajnjim rešenjima – da kod Desanke postoji nešto što je linija opšte dobrote, neradog zameranja, da ona nema borbenost suprotstavljanja nego tišu i dublju duhovnu hrabrost. “
Godine 1951. objavljuje drugu knjigu, opet jednostavnog naslova “Ogledi”. U njoj se nalaze četiri ogleda: „Srpsko građansko pesništvo 18. veka”, „Branko Radičević”, „Mihailo Lalić: Svadba” i „Izložba slika Miće Popovića”. Izložba podseća i na činjenicu da je kao novinar kritičar u NIN-u radio od 1951. godine pa do 1954. Bavio se novim knjigama iz nedelje u nedelju i afirmisao mnoge mlade pisce, pre svih Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića Godinu dana nakon objavljivanja “Ogleda”, 1952. ženi se Milicom Rađevac, profesorkom engleskog jezika. Kumovi na venčanju bili su Žika Stojković i Dejan Medaković. Venčanje je obavljeno u Irigu, u crkvi u kojoj je Mihiz kršten, a bračni par venčao je Mihizov otac Gojko.
U “Politici”, decembra 1997, pod naslovom “Lucidni duh” Dejan Medaković o Mihizu kaže:”Ostaće upamćeno da se Mihiz prvi put oglasio u vremenima dogmatskih vernika i da su njegovi hrabri sudovi razgonili razne oblike društvene laži, ideološke magle i mimikrije. Usmerio se Mihiz sa istinskim žarom protiv mnogih izobličnosti koje su sputavale umetnost i na krive staze nagonile svetinju nepotkupljive reči. Umni duhovi su tada oduševljeno prihvatili njegove književne poruke, koje su ulivale poštovanje i poverenje.” Među zanimljivim fotkama na izložbi i jedna sa Ljubomirom Mucijem Draškićem, Danilom Kišom i Jovanom Ćirilovim. Autor izložbe napominje da iako je bio stalni kritičar NIN-a, Borislav Mihajlović tokom pedesetih godina sarađuje i sa Književnim novinama. U Književnim novinama piše o Letopisu Matice srpske, o starcu- časopisu, kako kaže, i odaje priznanje uređivačkom odboru jer jedini neguju istoriju srpske književnosti i kulture. Godine 1955. postaje upravnik Biblioteke Matice srpske. Zaslugom Mihajlovićevom osnovana je, osim za razmenu i poklone, i rezervna zbirka unikata 1956. godine. Iste godine osnovana je zbirka retkih i zabranjenih duplikata stare srpske knjige i posebno je izdvojena biblioteka Save Tekelije. Mihiz je izabran u redakciju Letopisa za 1958. godinu sa Mladenom Leskovcem (urednik), Boškom Petrovićem i Aleksandrom Tišmom, a ostavku je podneo po odlasku iz Biblioteke Matice srpske.Godine koje je Borislav Mihajlović Mihiz proveo u Biblioteci Matice srpske kao upravnik (1955–1960) značajne su godine u njenoj istoriji, napominje autor Nenad Stanojević. Tokom ovih godina, Biblioteka je pravno odvojena od Matice srpske, ustanovila predmetni katalog, otkupila neke od apsolutnih unikata stare srpske knjige itd.
Radio je u Vukovom i Dositejevom muzeju, bio je umetnički direktor Avala filma i umetnički savetnik u Ateljeu 212. Izvođene su mu drame “Banović Strahinja”, “Komandant Sajler”, “Kraljević Marko”, “Optuženi Pera Todorović”. Objavio je “Pesme” (1947), “Oglede” (1951), “Od istog čitaoca” (1956), “Srpski pesnici između dva rata” (1956), “Književni razgovori” (1971), “Izdajice” (1986), “Portreti” (1988), “Autobiografija o drugima” (1990), ”Autobiografija o drugima, druga knjiga” (1993), “Kazivanja i ukazivanja” (1994).
Predočeno je na izložbi i pismo Miloša Crnjanskog, fotografija na kojoj je sa Dobricom Ćosićem, Mešom Selimovićem, Ljubom Tadićem… A 18. decembra, na ispraćaju Mihizovih zemnih ostataka, Matija Bećković je rekao:”Dragi Mihize, ispraćajući te iz ožalošćenog Beograda na daleki put znam da danas, koliko se god ljutio i tvrdoglavio, nećeš izdržati da ne okreneš glavu na Karlovce i Stražilovo. I da nećeš ostati dugo kod oca u Irigu iz koga si otišao kao popin Bora, a vraćaš se kao Borislav Mihajlović Mihiz – prva glava srpske kulture. U toj ravnici u koju si se zaputio su nam i najveći vrhovi: Branko, Laza, Zmaj, Isidora, Crnjanski… Znam da žuriš k njima i da ćeš pred njima opet progovoriti i da to jedva čekaš i da te oni jedva čekaju, i da ćeš imati šta da im pričaš rečitošću bez premca, i da će te oni slušati i prigrliti i gledati netremice. Blago njima, a slava i hvala tebi!” Između ostalog, ostale su upamćene Mihizove reči: ”Ne može se biti svetski pisac, a da se jednovremeno ne biva duboko, iskonski pisac jednog sveta. Primera je, razume se, bezbroj. Nema Sofokla bez Grčke, nema Dantea bez Firence, nema Bore Stankovića bez Vranja, nema Markesa bez Makonda. Tek u tom spoju posebnog i opšteg dobijaju se prave vrednosti. To sam naučio u Karlovačkoj gimnaziji…”
Izvor: Blic
