Ђорђе Бајић: Махнита времена траже побједу истине и правде
13. јул, 2023.
Бојић: Нова константа или Парија
13. јул, 2023.
Прикажи све

Неко нас посматра

Надзор, (Фото: The Conversation)

Надзор, (Фото: The Conversation)

Магла представља озбиљан проблем за прављење сателитских снимака, чак и у Лондону где је магла, како министар полиције Братислав Гашић каже, “350 дана у години”. Све и да су услови били идеални, све и да је немачки сателит био на месту убиства Оливера Ивановића у право време, снимак не би омогућио да се позитивно идентификује починилац. Рекло би се да неко објашњава тренутно стање ствари доказима које немамо. А немамо их зато што не постоје, нити су икад постојали Некада давно, док није било сателита, шпијунирало се авионима. Вероватно најпознатија летелица која се користила у ове сврхе био је амерички У-2 који, упркос чињеници да је дизајниран још почетком педесетих година прошлог века, и даље лети у незнатно измењеном облику. У-2 је иницијално замишљен као авион за осматрање совјетских аеродрома и силоса са нуклеарним пројектилима, коришћен је за надлетање СССР-а и Кубе, али је касније летео изнад многих других кризних подручја у свету, понајвише изнад Блиског Истока. У-2 је имао револуционарно унапређену оптику и био је способан да на земљи разлучи детаље величине 30–60 центиметара, што је било значајно боље од најбољих камера тог доба које су, са исте висине, имале резолуцију од седам метара.

Био је то спор авион више налик на једрилицу са огромним, витким крилима који је био у стању да остане у ваздуху и по десет сати уз помоћ једног млазног мотора. Авионом се тешко управљало, тешко се полетало и још теже слетало, тако да је сваки лет изискивао огроман физички напор пилота који је током мисије могао да изгуби и неколико килограма тежине. Пилот се, иначе, налазио у кабини са сниженим притиском ваздуха, тако да је све време морао на себи да има скафандер и маску са кисеоником.

У-2 није био наоружан, од опреме је поседовао само један огроман фото-апарат са објективом пречника 30 центиметара. “Бранио” се једино својом способношћу да лети на висини од преко двадесет километра, коју су амерички стручњаци сматрали недостижном за совјетске радаре и навођене пројектиле. Сваки прелет У-2 преко совјетске територије Хрушчов је жестоко осуђивао али су Американци, и поред тога, наставили са шпијунским мисијама: након лансирања совјетског “Спутњика” 1957. године Хладни рат је добио на интензитету и потреба за информацијама са терена била је већа него икад.

Ајзенхауер био све резервисанији према овом шпијунском програму. Сумњао је да ће Совјети, уз мало среће и додатно усавршавање својих одбрамбених система, кад-тад добацити до америчке летелице. То се и десило у мају 1960. године, када је једна совјетска ракета типа САМ експлодирала у близини У-2 који је полетео из Пакистана са намером да надлети СССР дуж правца југ–север и слети у Норвешку.

Авион није био теже оштећен али није могао да настави лет, тако да је пилот морао принудио да слети на совјетску територију. СССР се тако дочепао скоро читавог авиона, што ће касније искористити да направи своју верзију шпијунске летелице (Бериев С-13). Пилот Гери Пауерс био је заробљен и подвргнут интензивном испитивању, да би на крају био осуђен на три године затвора. Своју казну није издржао до краја: размењен је за руског шпијуна Рудолфа Абела на чувеном “Мосту шпијуна” у Берлину, 1962. године. Прелети изнад СССР-а су прекинути, али је У-2 за Америку био велики успех: авион је током вишегодишње кампање фотографисао 15 одсто совјетске територије, а на основу тих фотографија направљено је преко 5000 шпијунских извештаја. Хрушчов је, поводом тога, од Ајзенхауера тражио јавно извињење, али га никад није добио.

Сателит, (Фото: Данас)

Ера Сателита

Када су сателити почели масовно да се користе, шпијунски авиони почели су да губе на значају. У прво време, сателити су за складиштење снимака користили класичну филмску траку. Осветљени филм се на земљу враћао у капсули с падобраном која је хватана у лету, специјалном “кофом” избаченом из авиона. Процес је био спор и подложан грешкама: врло често се дешавало да од тренутка фотографисања па до тренутка када је филм ухваћен, развијен и анализиран прође неколико месеци. Током пројекта “Самос” покушало се са развијањем филма на самом сателиту. Овако развијени филм се затим скенирао, а скенирана слика слала на земљу помоћу радио-везе. Сателити нису трајали дуже од пар недеља – њихов рок употребе зависио је од количине филма коју је сателит са собом могао да понесе. Боравак у орбити био је ограничен и ниском орбитом око Земље јер је, услед трења са горњим слојевима атмосфере, висина сателита брзо опадала.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, уместо класичне филмске траке почињу да се користе дигитални ЦЦД сензори, налик онима које ћете данас наћи у сваком мобилном телефону или дигиталном фото-апарату. Сателити су почели да трају дуже, иако су ограничења и даље постојала: простор за смештај дигиталних фотографија увек је лимитиран, баш као и број прилика да се ускладиштене фотографије пребаце на земљу (сателит мора да се нађе изнад одговарајућег пријемника). Фотографије су огромне, снимак само једне “сцене” може да заузме и по неколико гигабајта (илустрације ради, добар фото-апарат који можете да купите у радњи користи свега неколико мегабајта по фотографији).

Данас постоје четири типа шпијунских сателита. Најзначајнији су они оптички, који камерама високе резолуције снимају интересантне објекте на земљи. Први амерички сателити ове врсте лансирани су у оквиру програма “Corona” и “Keyhole” и могли су да спазе детаље величине два метра. Типично су се кретали на висинама од 120 до 300 километара. На тим висинама сателит непрекидно мења свој положај изнад земље и није у стању да у континуитету прати један одређени објекат. Највећи сателит од њих, КХ-9, имао је масу од 15 тона и због своје величине добио је надимак “Велика птица”.

 Временом је технологија усавршавана, тако да су се појавили и сателити који захваљујући својој специфичној оријентацији у односу на сунце могу да детектују померање објеката на земљи на основу промене у величини и положају њихове сенке. Са напретком технологије расла је и цена: шпијунски сателит КХ-12 коштао је преко милијарду долара, што је буџет упоредив са оним који је имао свемирски телескоп “Хабл”.

У другој групи налазе се сателити опремљени великим радарским антенама који имају нижу моћ разлучивости (до једног метра), али зато могу да “виде” и кроз густе облаке који представљају непремостиву препреку за осматрање у видљивом делу спектра. Технологија је усавршена током осамдесетих година (пројекат “Lacrosse”), а просечна цена сателита из ове категорије прелази 500 милиона долара по комаду. Трећу групу чине сателити који могу да прислушкују микроталасне (мобилне) телекомуникације у било којој држави на свету. На крају, ту су сателити који око земље креирају “информациони аутопут” како би подаци са осталих шпијунских сателита што брже (а често и у реалном времену) стигли у “централу”.

Илустрација (© Flickr / Vince Pooley)

Шпијунске и друге потребе

Иако је тешко доћи до тачних података, сматра се да бар једна петина од преко 5.000 активних сателита има задатак да, на овај или онај начин, осматра Земљину површину и збивања на њој. Неки од тих сателита употребљавају се у научне или телекомуникационе сврхе, али је све већи број оних које користе водеће армије света искључиво за шпијунске потребе. Данашњи шпијунски сателити имају колосалне димензије а сви детаљи везани за њих представљају тајну, укључујући и “ред вожње”, сатницу која одређује време прелета сателита изнад одређеног дела Земљине кугле. Уместо са ниске орбите ограниченог трајања, сателити све чешће оперишу са екстремних висина: тако, на пример, амерички сателит НРОЛ из програма “Орион” има масу од пет тона и у стању је да осматра циљеве на земљи из геостационарне (екваторијалне) орбите, са висине од преко 30.000 километара, све то захваљујући огромној параболичној антени величине фудбалског игралишта. У сваком тренутку сателит може истовремено да прислушкује преко стотину телефонских разговора. До сада је лансирано преко 50 оваквих сателита, а укупан број активних шпијунских сателита које користи америчка војска бар је троструко већи.

Ни друге земље не желе да изгубе корак. Верује се да Русија има бар 70 оваквих сателита, док је број кинеских непознат. Ту су још и Француска, Немачка, Велика Британија, Италија, Индија, Турска, Мексико, Колумбија, Шпанија, Данска и Јапан. Ниједна од ових земаља нема више од десет оперативних шпијунских сателита.

Шта све ови сателити, рецимо они оптички са ЦЦД сензорима, могу да виде? На њиховим сликама су нуклеарна постројења, војне јединице, пољопривредна поља, велики екосистеми, сумњиви бродови, урбане зоне, архитектонски комплекси, градилишта, подручја угрожена олујама и поплавама, шверцери, мигранти, а често и ми, обични људи… Минимална величина детаља који се може распознати на сликама представља војну тајну, али се верује да она, у случају просечног данашњег шпијунског сателита, износи 10–15 центиметара (поређења ради, минимална величина детаља на Гугл мапама износи око пола метра). То је недовољно да се прецизно идентификује нечији лик или препозна кућни број, али довољно добро да се уочи човек на бициклу или кућни љубимац у дворишту. Постоје индиције да водеће војне силе увелико раде на развоју нове генерације шпијунских сателита са резолуцијом од само једног центиметра. Приватне компаније такође имају своје сателите за снимање са орбите али је њихов квалитет законски ограничен: у Америци је, на пример, забрањено лансирање цивилних сателита који су у стању да разлуче детаље мање од 30 центиметара. Принцип је једноставан: нико не сме да види све оно што војска види.

Да се вратимо сада на нашег министра Гашића који је од Немачке (која, по његовим наводима, “штити убицу Оливера Ивановића”, са или без знака питања, ђаво би га знао), тражио сателитске снимке са лица места како би се потврдило све оно што српска полиција већ “зна”. Ако су ти “сателитски снимци” заиста затражени (Немци кажу да нису, али шта они знају), рекло би се да министар заиста не разуме како се ти снимци праве и шта из њих може да се закључи.

У филму “Немогућа Мисија 3”, Итан Хант (Том Круз) сусреће агента који има приступ до сателита који може да прати људе на земљи помоћу мрежњаче ока. Тачно оно што нама треба од Немаца да бисмо ухватили убицу Оливера Ивановића. Проблем је само што оваква технологија постоји само у холивудским филмовима џејмсбондовског типа док је, у стварности, тако нешто деценијама далеко. Уз то, Немачка ни изблиза нема довољно сателита да покрије сваку тачку Земљине кугле тако да је шанса да је 16. јануара 2018. године њен сателит био баш изнад Косовске Митровице занемарљиво мала. На крају, магла представља озбиљан проблем за прављење сателитских снимака, чак и у Лондону у коме је магла, како министар каже, “350 дана у години” (што није био случај чак ни у време Шерлока Холмса, а камоли данас). Све и да су услови били идеални, све и да је немачки сателит био на месту трагедије у право време, снимак не би омогућио да се позитивно идентификује починилац. Рекло би се да неко тренутно стање ствари објашњава доказима које немамо. А немамо их зато што не постоје, нити су икад постојали.

Саша Марковић
Извор: Недељник Време

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *