Популарну мелодију многи и данас преправљају, мењају и допуњавају, а мало ко зна да је оригинална само она коју певају браћа Бајић.
Нема оног ко није чуо, веселио се или певушио популарну, антологијску мелодију „Иде Миле лајковачком пругом”. Песма је прославила колубарски крај, пре свега варошицу Лајковац и њену пругу, али не ову садашњу, модерну, већ ону којом је деценијама тутњао легендарни воз „ћира”. И ништа ту не би било необично да појединци мало-мало па мелодију преправљају, допуњавају, мењају, сврставајући је у ратничке и додајући речи које с песмом, а још мање с крајем у којем је настала немају никаквог додира.
Одмах да кажемо да је, иако народна, песма дело браће Бајић, Томислава и Андрије по којој је њихов репертоар годинама био препознатљив. Славни оперски певач Живан Сарамандић Бајићима је показао мелодију, ритам је „јединица”, као код севдалинки, и оно најважније – песма је женска, љубавна, а никако ратничка.
Упорни Живан Сарамандић
– Годинама је многе копкало по коме је песма добила назив, ко је мистериозни Миле? У колубарском крају сваки Миле је назван из милоште, па тако постоји „Е, мој Миле, ал’ си леп” или „Миле, Миле, шубара те квари” – подсећа, у разговору за „Магазин”, Милутин Ранковић, директор Културног центра „Хаџи Рувим” у Лајковцу. – Дуго се бавим народним обичајима овог краја, тако да многе нове речи у мелодији нису карактеристичне за ово поднебље. Тачно је да је Предраг Живковић Тозовац „узео” песму од Бајића и у рефрен убацио нове речи „Суво сено кошено/текла река кроз село/а по реци риба плови/нема кој’ да лови”. Све у ритму шумадијске „двојке”, што је целој мелодији дало на живости.
Пре него што је Тозовац то обликовао, велику заслугу, због упорности, имао је и Сарамандић. Андрија Бајић је овако приповедао Ранковићу:
– Једном је Живан дошао у нашу кућу, моја жена спремила гибаницу, седимо, ћаскамо, а он не одустаје: „Слушај, куме, што вас двојица не снимите ону стару песму о лајковачкој прузи?” Тома је, потом, негде пронашао текст и убрзо смо је снимили у дуету. Плоча је изузетно лепо прихваћена међу љубитељима народне музике. Осим ње, на истој плочи, снимили смо и мелодију „Суво сено кошено”, у ритму „двојке”, уз ансамбл Новице Неговановића.
Кад је Тозовац то чуо, позвао је Андрију: „Слушај, бре, буразеру. Добра ти је ова песма и мене баш погађа. Ти знаш да је та пруга пролазила и кроз Краљево, а не само кроз Лајковац.”
Убрзо је и он снимио песму, али на свој, шмекерски начин, тако што је од две песме направио једну. Оригиналној варијанти додао је припев „Суво сено кошено”, убацујући још једну строфу „Немој, Миле, да остављаш друга/дугачка је лајковачка пруга”. Врло брзо се догодило нешто несвакидашње: обично градови прославе песму, а овде је песма прославила варошицу.
Није јунак с Цера
Многи „дописивачи” често су користили речи или стихове, атипичне за колубарски крај. Једни су, рецимо, написали „да је Миле теглио другара”, што сигурно није био жаргон ратника с Цера. И речи „нема силе да те изда Миле” више личе на време деведесетих, а не на године Великог рата. Узгред, Томислав и Андрија Бајић потичу из Јабучја, а имали су и брата Петра.
Сва тројица имена су добилa по синовима из краљевске лозе Карађорђевића. У Јабучју, селу лајковачке општине, некад су биле 62 куће Бајића из којих је много мушких глава учествовало у Првом светском рату. Нико од њих није помињао да би главни лик у песми, извесни Миле, могао да буде ратник с Цера.
– Новак, отац моје бабе, погинуо је на Церу. Његов брат Љубисав Савковић-Ивановић се, као ратник с Цера, вратио у своју родну Непричаву и никад није помињао ову песму, нити да се она певала на Церу – сматра Ранковић. – Село Рубибреза такође може да се похвали солунским ратницима који су војевали у атарима Колубаре, али нико није знао за ову песму.
Да је Миле био јунак с Цера сигурно би се о њему причало, а песма певала. Зашто би неко избацио стихове попут „Одсуство му дао чика Пера/иде Миле, враћа се са Цера”. Или „А, потписао војвода му Степа/ој, слободо, ала си нам лепа”. Коментаришући неке нове речи у песми, Андрија је и ово рекао Милутину Ранковићу:
– Људи, моји, знате ли ви где је Цер? Како би неко рањеног друга могао да носи толико далеко? Да смо чули такав текст, сигурно не бисмо изоставили краља Петра. Јер, ми смо снимили мелодију „Марширала краља Петра гарда” која почиње речима „Иде Пера/јаше коња бела/за њим иде Србадија цела”.
Е, сад има и друга страна ове, у неку руку полемике: како су наши људи маштовити, могуће је да је и у Великом рату било оних који су испевали или препевали неку песму. Можда је неки ратник, из милоште назван Миле, певао о јуначким ранама, мада је извесно да жаргон није био такав. Пре би се догодило да је Миле опеван као брат. У стилу „И он носи, сестро мила, брата рањенога”.
Оригинална песма, у интерпретацији браће Бајић гласи: „Иде Миле лајковачком пругом/иде Миле са још једним другом/иде Миле сија му цигара/ја познајем мојега другара/у руци му марамица бела/дала сам му кад сам га волела”. Без обзира на то што се дописује и преправља, она се пева и траје деценијама, ако не и вековима.
Душко Ђука, отправник возова у Лајковцу, емотивно је везан за песму „Иде Миле”.
– Службовао сам у Босни и много новца дао музици кад би ми певали ову песму. Често сам, због тога, остајао празног новчаника. Да све буде чудније, готово да нисам знао где је ова варошица, али ме је посао довео у Пожегу, оженио сам се Лајковчанком, а онда постао и отправник возова у овом месту. Што би железничари рекли, у Лајковцу је свиран зауставни сигнал.
Вечита Енигма
Многи Лајковчани су се клели „да познају тог Мила и да је он баш из њихове варошице”. За најмање четворицу се тврдило да је песма њима посвећена. Први – познати лекар, други чувар пруге који се плашио да ноћу иде сам и да прегледа пругу, па је у помоћ звао пријатеља.
Постоји и прича да је једног пијаног газду коњ носио с прага на праг пруге, јер је то био једини суви пут. Има и Лазаревчана који су тврдили да је Миле из њиховог места, зато што је с другарима често, пругом, долазио у Лајковац на игранке.
– Рођа Костадиновић, песник из Лазаревца, за живота ми је причао да се с другарима заиста враћао пешице с игранке у Лајковцу и да су ишли старом пругом. Обавезно су певали песму о Милету, с тим што су стављали своја имена за друга који иде с њим и прави му друштво – присећа се Милутин Ранковић.
Мирослав Стефановић
Извор: Политика Магазин
