Пише: Џефри Сакс
Канцелару Мерц,
Када сам Вам прије пола године упутио отворено писмо, позвао сам Њемачку да се окрене дипломатији према Русији, а не прихватању рата као нове нормалности. Шест мјесеци касније, стање у Европи је знатно горе. Европа и Русија све опасније клизе ка отвореном сукобу. А у том опасном развоју догађаја, господине канцелару, Ваша одговорност је посебна и неизбјежна. Ниједан европски лидер – ни у Паризу, ни у Варшави, ни у Риму – нема положај који има Њемачка, нити лични политички утицај који имате Ви, да покуша зауставити ову катастрофу. Хоћете ли искористити ту прилику у служби мира?
Ви сте лично, заједно са премијерком Мелони и предсједником Макроном, у јануару 2026. године позвали Европу да обнови односе са Русијом, истичући да је Русија „европска земља“. Ипак, након тога нисте покренули озбиљан дипломатски процес. С обзиром на то да је будућност Европе на коцки, то представља изузетно одрицање од лидерске одговорности. Да ли сте током мјесеци проведених на дужности канцелара покушали да остварите макар један суштински разговор са предсједником Путином? Да ли је Ваш министар спољних послова покушао да води макар један озбиљан разговор са министром Лавровом? Прави разговори, онакви какви су својевремено помогли да се оконча Хладни рат.
Судећи према ономе што је доступно јавности, одговор је негативан. Ниједном. И то не зато што није било свијести о хитности и озбиљности тренутка.
Посљедњи дани донијели су опасно убрзање сукоба које би морало да забрине сваког Европљанина. Обје пријестонице сада су под сталним ударима: украјински дронови великог домета погодили су циљеве дубоко унутар Москве, укључујући и цивилне објекте, док су руски ракетни и беспилотни напади на Кијев значајно појачани. Украјински дронови прелазили су и у ваздушни простор балтичких држава, што отвара непосредну могућност инцидента који би Европу могао директно увући у рат. Страшан украјински напад на школу за дјечаке у Луганску додатно је поткопао и оно мало уздржаности што је преостало. А 25. маја министар спољних послова Сергеј Лавров, поступајући по налогу предсједника Путина, званично је обавијестио америчког државног секретара да Оружане снаге Русије отпочињу „систематске и континуиране ударе“ на објекте и центре одлучивања у Кијеву.
Истовремено, Министарство спољних послова Русије савјетовало је Сједињеним Државама и другим земљама да „обезбиједе евакуацију свог дипломатског особља и других држављана из главног града Украјине“. Та порука представља увод у озбиљну ескалацију. Потреба за дипломатијом данас је већа него икада.
Пут ка одбрани Украјине не води кроз наставак покоља, већ кроз мир заснован на условима које све стране могу прихватити. Умјесто тога, свједочимо даљој ескалацији, новим жртвама, већим разарањима и стварној опасности да се рат прошири изван граница Украјине. Позивајући на све веће испоруке оружја, на све снажније ратне капацитете и на све гласније демонстрације „одлучности“, те шаљући сигнал да се Њемачка припрема за рат умјесто да ради на његовом окончању, допустили сте да Берлин постане подстицај, а не кочница, ширењу рата на европском континенту.
Њемачка одговорност: шест кључних чињеница
Њемачка сноси дубоку одговорност за ситуацију са којом се данас суочава. Прије него што њена политика буде преусмјерена ка миру, неопходно је да се њен досадашњи однос према Русији сагледа искрено и без улепшавања. У наставку износим шест озбиљних промашаја њемачке спољне политике према Русији од поновног уједињења Њемачке 1990. године.
Прво – Споразум „2+4“ и ширење НАТО-а на исток. Дванаестог септембра 1990. године, у Москви, Њемачка је потписала Уговор о коначном рјешењу у вези са Њемачком, познат као Споразум „2+4“, којим је формално довршено њено уједињење. Тај споразум био је могућ зато што су Михаилу Горбачову дата свечана увјеравања, од стране Ханса-Дитриха Геншера, Хелмута Кола, Џејмса Бејкера и других западних лидера, да се НАТО неће ширити према истоку.
Данас доступна архивска грађа, укључујући и документе које је објавио Архив националне безбједности при Универзитету Џорџ Вашингтон, не оставља простор за сумњу: та увјеравања су заиста дата и у то вријеме су се јасно односила не само на територију бивше Њемачке Демократске Републике, већ и на источну Европу у цјелини. Та обећања су више пута потврђивана током 1990. и 1991. године.
Споразум „2+4“ ограничава распоређивање НАТО трупа на подручју бивше Источне Њемачке и позива се на начела Завршног акта из Хелсинкија, који наглашава да безбједност једне државе не смије бити изграђена на штету безбједности друге. Да ли ико озбиљан заиста вјерује да је Совјетском Савезу било важно присуство западних трупа на територији бивше ЊДР, а да му је истовремено било свеједно да ли ће НАТО војске бити стациониране у Варшави, Виљнусу или Кијеву? Наравно да није.
Питање ширења НАТО-а било је детаљно разматрано током тих преговора и совјетским лидерима су изричито дата увјеравања да до ширења на исток неће доћи. Та увјеравања дала је и сама Њемачка. Касније су, међутим, прекршена. Управо је Њемачка била главни корисник тих гаранција, јер су оне представљале противуслугу за њено поновно уједињење. Ипак, већ од 1993. године њемачки политички врх почиње да подржава политику која је водила управо кршењу обећања датих Москви.
Друго – свједочанство саме канцеларке Меркел. У својим мемоарима Ангела Меркел с необичном отвореношћу пише да је већ у вријеме самита НАТО-а у Букурешту 2008. године разумјела да би позив Украјини и Грузији да приступе Алијанси био равнозначан објави рата Русији. Знала је гдје се налази руска црвена линија. Ипак, попустила је под америчким притиском и прихватила компромисну формулацију у завршном саопштењу да ће Украјина и Грузија „постати чланице НАТО-а“.
Та једна реченица покренула је низ догађаја који су довели до катастрофа 2014. и 2022. године. Искреност коју је Меркел касније показала представља драгоцјену поуку њеним насљедницима: она је јасно и недвосмислено посвједочила шта се у том тренутку знало и разумјело. Њемачка данас не би смјела да се понаша као да тога никада није била свјесна.
Треће – изневјеравање споразума од 21. фебруара 2014. године. Тога дана је у Кијеву тадашњи њемачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер, заједно са својим пољским и француским колегама, посредовао у постизању споразума између предсједника Виктора Јануковича и опозиције. Споразум је предвиђао повратак на Устав из 2004. године, формирање владе националног јединства и расписивање пријевремених предсједничких избора. Предсједник Путин био је упознат са садржајем договора и споразум је био потврђен. Радило се о озбиљном дипломатском успјеху постигнутом у околностима изузетне напетости и насиља.
Међутим, мање од двадесет четири часа касније, Јанукович је насилно свргнут у државном удару.
Њемачка није инсистирала на спровођењу споразума чији је гарант управо постала. Напротив, слиједећи политику Сједињених Држава, подржала је нову власт као да претходни договор никада није ни постојао. Том одлуком Москва је добила снажан разлог да закључи како се потписи западних сила више не могу сматрати поузданом гаранцијом.
Четврто – Минск II. У фебруару 2015. године канцеларка Меркел је лично учествовала у преговорима који су довели до Минска II у оквиру Нормандијског формата и преузела политичко покровитељство Њемачке над споразумом кроз Декларацију о подршци усвојену у Минску 12. фебруара 2015. године. Током наредних седам година кључна политичка одредба споразума – аутономија региона Донбаса у оквиру суверене Украјине – никада није спроведена. Њемачка није вршила озбиљан притисак на Кијев да испуни обавезу коју је сама заступала и подржавала. Штавише, Ангела Меркел је касније признала да је споразум послужио као средство за куповину времена како би се Украјина поново наоружала. Исту оцјену изнио је и бивши француски предсједник Оланд. Другим ријечима, гаранција није била права гаранција. Била је тактички маневар – још једном у складу са политиком Вашингтона. И још једном је Москви послата порука да се потписи западних сила не могу сматрати поузданим.
Пето – Сјеверни ток. Седмог фебруара 2022. године, у Источној сали Бијеле куће, предсједник Бајден је, док је тадашњи канцелар Олаф Шолц стајао поред њега, изјавио: „Ако Русија изврши инвазију… Сјеверног тока 2 више неће бити. Ставићемо му тачку.“ На питање како намјерава то да учини, одговорио је: „Обећавам вам да ћемо то моћи да урадимо.“ Седам мјесеци касније гасоводи су уништени у чину саботаже у Балтичком мору. Према тврдњама аутора, расположиви докази – укључујући истраживачке извјештаје у Сједињеним Државама и Њемачкој, истрагу њемачког савезног тужилаштва и јавне изјаве бивших званичника – у великој мјери упућују на заједничку украјинско-америчку операцију. Њемачка влада, наводи Сакс, то одавно зна. Ипак, дозволила је да одговорност у јавности буде приписивана Русији упркос доказима који упућују у другом правцу, док је чин индустријске саботаже усмјерен против њемачке привреде остао без судског епилога и политичког одговора.
Шесто – истанбулски мировни споразум који је био надохват руке. Само неколико седмица након руске инвазије у фебруару 2022. године, руски и украјински преговарачи у Истанбулу приближили су се договору о мировном споразуму. Предвиђена је била украјинска неутралност изван НАТО-а, вишестране безбједносне гаранције, договорена ограничења војних снага, као и постепено политичко рјешавање питања Донбаса и Крима. Споразум је, према свједочењима учесника, био на корак од потписивања. Бивши израелски премијер Нафтали Бенет, који је посредовао у разговорима, јавно је потврдио да је договор био близу и да су западне силе, прије свега Сједињене Државе и Уједињено Краљевство, радиле на томе да га спријече.
Посјета британског премијера Бориса Џонсона Кијеву у априлу 2022. године, са поруком да Украјина не треба да потпише споразум, добро је позната и документована. Цијену тог америчко-британског мијешања, тврди Сакс, платиле су стотине хиљада украјинских и руских живота, као и цјелокупни европски безбједносни поредак. Њемачка о томе није подигла свој глас, иако је управо она, више него било која друга европска држава, поднијела најтеже економске посљедице тог рата.
Друга катастрофа: самоуништење њемачке привреде
Ваш први приоритет мора бити мир. Јучерашња порука из Москве показује колико је тренутак озбиљан и колико је мало времена преостало. Али упоредо са овом првом катастрофом развија се и друга: свјесно разарање њемачке привреде, при чему је Берлин истовремено и њен творац и њена жртва.
Њемачка индустријска моћ изграђена је на трговини са Русијом. Уништење гасовода Сјеверни ток и каснији прекид економских односа са Русијом довели су до тога да Њемачка данас купује природни гас из Сједињених Држава по цијенама које су вишеструко веће од цијене руског гаса који је некада стизао цјевоводима. То представља чин економског самоповређивања без преседана. Њемачка хемијска индустрија, челичане, производња стакла и читав низ енергетски интензивних производних грана – дакле сами темељи њемачког Mittelstand-а и индустријске снаге земље – из дана у дан губе конкурентност на свјетском тржишту. Квалификована радна мјеста постепено нестају из њемачке привреде. Истовремено, њемачки порески обвезници и потрошачи финансирају огроман трансфер националног богатства из Њемачке према америчким произвођачима гаса, у размјерама какве послијератна Европа није забиљежила.
Џефри Сакс и Сибил Фарес: Свеобухватни мировни план за Блиски исток
Поврх свега, њемачка влада се сада обавезује на огромно повећање војних издатака – стотине милијарди евра током наредне деценије – како би се припремала за рат који би дипломатија могла спријечити далеко мањим трошком. То представља дубоко погрешно усмјеравање националних ресурса. Основни изазов са којим се Њемачка суочава у овој деценији није војни, већ технолошки и економски: очување конкурентности у дигиталном добу. Сваки евро уложен у тенкове, ракете и артиљеријску муницију јесте евро који није уложен у њемачке капацитете у области вјештачке интелигенције, у развој и производњу полупроводника, у енергетску инфраструктуру и у брзе дигиталне мреже које су неопходне да би Њемачка остала једна од водећих свјетских привреда.
Сурова стварност, господине канцелару, јесте да не постоји ниједан степен безбједности који се овим наоружавањем може купити, а који се дипломатијом не би могао обезбиједити уз дјелић тог трошка. Исто тако, не постоји пут ка будућем просперитету ако средства неопходна за технолошки развој, енергетску обнову и модернизацију привреде буду потрошена на војну изградњу која истискује управо оне инвестиције од којих зависи економска будућност Њемачке.
Мој апел
Канцелару Мерц,
Више него код било ког другог европског лидера, од Вас данас зависи да ли ће Европа склизнути у шири рат или ће се вратити преговорима, разуму и економској рационалности. Вријеме истиче. Јучерашња званична порука Москве упућена Вашингтону то недвосмислено потврђује.
Молим Вас да отворите непосредан дијалог са предсједником Путином. Пошаљите свог министра спољних послова у Москву или позовите руског министра спољних послова у Берлин. Оживите канале Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС), које је Њемачка дозволила да постепено замру. Позовите Кијев да обустави нападе на цивилне циљеве.
Најважније од свега, реците њемачкој јавности истину: да је преговарачки мир заснован на украјинској неутралности једини реалистичан пут изласка из садашње катастрофе и да је обнова нормалних економских односа са Русијом једини реалистичан пут заустављања индустријског опадања Њемачке.
Оквири прихватљивог споразума који би Њемачка могла предложити јасни су. Борбена дејства била би заустављена дуж линије примирја. Све стране би се одрекле будуће употребе силе у рјешавању граничних питања. Украјина би обновила свој неутрални статус, док би НАТО трајно одустао од даљег ширења према истоку.
Џефри Сакс: Зауставите Нетањахуа прије него што нас све поубија
Европа и Русија обновиле би економску сарадњу и прекинуле политику ратне конфронтације. ОЕБС би поново постао централни форум европске безбједности, заснован на темељном начелу да је европска безбједност недјељива и да не треба да почива на војним блоковима који дијеле континент. Истовремено, Њемачка би своје националне ресурсе усмјерила ка инвестицијама у дигиталне технологије, вјештачку интелигенцију, полупроводнике и енергетску инфраструктуру – областима од којих зависи њена економска будућност.
Историја ће забиљежити оно што будете учинили у седмицама које долазе, али и оно што пропустите да учините. Суд о томе донијеће њемачки народ. Суд о томе донијеће и народи Русије, Украјине и читаве Европе.
Дошло је вријеме за дипломатију, господине канцелару. Избор је у Вашим рукама.
С поштовањем,
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој при Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године руководио и Институтом Земља (The Earth Institute). Такође је предсједник Мреже Уједињених нација за рјешења у области одрживог развоја (UN Sustainable Development Solutions Network) и члан Комисије Уједињених нација за широкопојасни развој (U.N. Broadband Commission for Development). Током своје каријере био је савјетник тројице генералних секретара Уједињених нација, а тренутно дјелује као заступник Циљева одрживог развоја (SDG Advocate) под покровитељством генералног секретара Антонија Гутереша. Најновија Саксова књига је Нова спољна политика: с оне стране америчке изузетности (A New Foreign Policy: Beyond American Exceptionalism, 2020). Међу његовим значајнијим дјелима налазе се и Изградња нове америчке економије: паметне, праведне и одрживе (Building the New American Economy: Smart, Fair, and Sustainable, 2017), као и Доба одрживог развоја (The Age of Sustainable Development, 2015), коју је објавио у сарадњи са Бан Ки Муном.
Извор: Consortium News
