Пише: Милован Урван
На порталима и друштвеним мрежама устају ментално сакати и духом замрли, вјероватно и надрогирани, како би Његоша свели на лешину, а исто тако третирали и свете мошти под Острогом. Тако зомбирани устају у име некакве „еманципације“, као велепосједници историјских истина, још и као самоувјерени видовњаци што знају и какве ће боје сунце сјутра изаћи.
Такви, зомбирани и мржњом затамњени, знају имати и по једанаест хиљада пратилаца на својим мрежама, који се диве њиховом лудилу.
Шта нам доноси такво сазнање?
Разуман човјек понекад помисли да би имало смисла ступити у дијалог, разговор, полемику, рашчитати прошлост ред по ред. Помисли да смо се, можда, само разишли у интерпретацији, да смо се сувише острастили у својим политичким очекивањима од времена садашњег.
Међутим, тај први корак у пракси се покаже као фаталан, јер овдашњи зомбирани просвјетитељи управо и чекају глас разума, како би га лакше уловили и онда увукли у мрежу својих зомбираних лутака, да се госте и комадају.
Зомбирани публициста никада не пружа аргументацију за своје закључке. За то би, макар, требало да претходи некакво образовање усвојено барем у основној школи. Он, умјесто тога, креће са својим даркерским имагинацијама и штанца чекове без покрића — па ко се уловио, уловио се.
