Пост-васкршње и првомајске медитације
”Христос васкрсе!”
”Пролетери свих земаља, уједините се!”
Да ли се ова два узвика и поздрава међусобно искључују? Може ли се бити (православни) хришћанин и анархиста или социјалиста? Све наравно зависи од тога шта неко подразумева под ”православљем” (или ”хришћанством” уопште), а шта под ”социјализмом” или ”анархизмом”. Православно хришћанство, по мом схватању, се не може у потпуности сместити ни у један концептуални оквир, не може се изразити једноставним (посебно не банално поједностављеним) појмовима и фразама. То је вера која захтева живо и проживљено искуство, њене манифестације су често контрадикторне (када се покушава уклопити у поједностављену логику), она се на парадигматичан начин ”материјализује” у трансформативном искуству љубави.
Православље је есхатолошки усмерен егзистенцијални експеримент у коме се ризикује ”све” (тј. ”овај свет”, свет нужности, укључујући ту и сопствено унапред задато биће), да би стекло (једно другачије) ”све”, односно нови начин постојања, заснован на слободи и љубави. Ова есхатолошка оријентација, као и фундаментални значај слободе и љубави – опет, не као апстрактних појмова већ као способности људског бића које се дотичу саме сржи онога што значи бити човек – то је оно што (православно) хришћанство чини ”анархичним” у веома дубоком смислу.
Они који стичу нови (есхатолошки) начин постојања су ”обожени” људи, они постају ”богови”. Они постоје без краја и без почетка (што управо и значи бити анархос у метафизичком смислу). Ништа што припада начину постојања ”овог света”, што је нужност, неће наследити Царство Божије. И као што је љубав парадигматична манифестација есхатолошког начина постојања у историји, тако је и логика моћи, доминације и угњетавања оно што на парадигматичан начин изражава логику нужности, логику ”овог света”. Наравно, реч ”анархизам” се може користити и у многим другим значењима. Обично се односи на различите политичке философије. Анархизам се често сматра једним огранком социјализма, који је више индивидуалистички у поређењу са (више колективистичким) комунизмом.
Због његовог инсистирања на слободи, неки аутори у њему виде (мислим оправдано) природног наследника раног либерализма, који је од либерализма преузео бакљу борбе за слободу, у време када је маинстреам либерализам продавао своју душу ђаволу (хоћу рећи капитализму).
Анархизам, као ”прави” социјализам (или анархосоцијализам ако желите), се тако може схватити као левичарска политичка филозофија, која афирмише и индивидуалне слободе и друштвено благостање, узимајући у обзир да је друштво место где човекова (политичка) слобода, креативност и благостање постају могући, и где се манифестују. Анархосоцијализам стоји између екстремног индивидуализма који прети да разори заједницу и екстремног колективизма, који може постати тоталитаран, угњетавајући појединце зарад ”већег (друштвеног, колективног) добра”. Анархизам је у основи антикапиталистички, будући да је капитализам дубоко и непоправљиво нељудска идеологија, која логику нужности ”овог света” претвара у принцип, у онтичку и друштвену парадигму. Претварајући све у робу (укључујући и људска бића, њихове идеје, односе…) он све квари, све убија, а на дуге стазе укида и саму могућност слободе, креативности, аутентичних међуљудских односа…
Зато никада не треба говорити о неком ”лошем капитализму” и ”добром капитализму”. Капитализам је зло. То је рак на друштвеном телу. Да, разним мерама можете сузбити неке од његових негативних ефеката, али нико при здравој памети не би тврдио да је рак добар само зато што узимање разних лекова чини његове ефекте мање деструктивним или мање видљивим.
У односу на многе друге приступе анархизму, а често и насупрот њима, по мом схватању, ”анархизам” представља првенствено метод. То је метод који полази од вредности људске слободе и достојанства и поставља питања као што су: Које су најзначајније структуре моћи и најакутнији облици угњетавања, овде и сада? Шта се може учинити да се демонтирају нелегитимне структуре моћи и смањи количина угњетавања, максимизирајући при томе људску слободу и благостање. То значи – нема реадy-маде решења, нема апстрактних модела који се онда аутоматски примењују без обзира на контекст. Друштва се стално мењају, па се тако мењају и облици угњетавања. Јучерашњи ослободиоци могу бити данашњи опресори. Анархизам као метод подразумева интелектуалну и моралну будност. То није фиксни систем или конзистентна идеологија.
Анархизам као метод није ограничен само на политичку сферу, он се може применити и на метафизику. Како да се ослободимо задатости света у коме живимо? Како да се ослободимо окова сопственог бића? Ова потрага за онтичком слободом чини хришћанство, у овом смислу, анархичним. Наравно, хришћанска есхатолошка питања не делују на истом плану на коме делују политичка питања. Не може се створити Царство Божије на Земљи, нити томе треба тежити јер то нужно води у разне врсте фундаментализама и угњетавања.
Међутим, животни услови се могу побољшати. Друштва се могу уредити тако да већина, ако не и сви људи који у њима живе, могу да развију своје потенцијале, да живе и раде у релативно пријатељском и безбедном окружењу, и под условима релативне правде и слободе, без економске експлоатације и без опресивних идеологија, увек у тежњи да прошире постојеће хоризонте слободе, увек знајући да када једном догматизујемо неку идеологију, неки систем, неки модел власти, неку врсту структура моћи (па макар се оне звале ”слободне” или ”демократске”), то је први знак да смо се од ослободилаца претворили у угњетаче, од еманципатора у идеологе нових структура моћи и њихових опресивних система.
Неће бити Царства Божијег све до Царства Божијег, као новог начина постојања. Дакле, нема нужне везе између узвика: ”Пролетери свих земаља, уједините се!” и ”Христос васкрсе”!
Они се чак и не односе на исте равни постојања. Међутим, такође је тачно да између њих не постоји нека нужна контрадикција. И један и други, свако у оквиру свог хоризонта, представљају вапаје за слободом – у друштвено-политичкој и у метафизичкој сфери.
Давор Џалто
Извор: Аутограф.хр
