Умро је недавно Давид Албахари, то сигурно знате. Писано је много о тој смрти, у практично свим медијима. Био је Албахари вероватно најбољи, а засигурно глобално најпризнатији српски писац своје генерације. Можда и зато што је био аполитичнији од већине својих колега, чини се да је био пођеднако искрено (о)жаљен и унутар тзв. Прве и унутар тзв. Друге Србије, да су му опширни и упућени некролози штампани и у медијима блиским властима и у медијима блиским опозицији, да је верне читаоце имао и међу „патриотима“ и међу „космополитима“.
Кад човек умре, најкраћа његова могућа биографија сведе се на године рођења и смрти, односно њихове локације. Албахари се родио 1948, а умро је 2023; Албахари се родио у Пећи, а у умро је у Београду. Његово рођење на Косову плод је пресека великог стицаја трагичних околности. Албахаријев отац је био официр краљевске војске, тачније војни доктор, па је као заробљеник одведен у војни заробљенички логор у Немачкој где је преживео Други светски рат. Наоко парадоксално, бити ратни заробљеник из редова неке признате војске био је један од ретких начина да Јеврејин преживи холокауст, а на територији коју су контролисали нацисти. Нацисте није било брига је ли неко адвокат или занатлија, банкар или просјак, ако је Јеврејин, било му је намењено истребљење, Заробљени официр могао је, ето, бити и Јеврејин, па да статус ратног заробољеника буде „старији“ од порекла.
Није Албахаријев отац једини такав пример, чак ни међу српским Јеврејима. На скоро исти начин, Други светски рат је преживео и Станислав Винавер. Успут буди речено, чак 60.000 Јевреја били су међу ратним заробљеницима из америчке, британске и француске војске које су нацисти држали као заточенике и огромна већина њих је преживела рат јер су, по речима једне историчарке, „супротно свим очекивањима третирани у складу са Женевским конвенцијама“.
Према цивилима, међутим, није било никаквих конвенција па је прва жена Албахаријевог оца, скупа с њихово двоје деце, убијена, као и већина његове родбине. Нацисти су стрељали и првог мужа Албахаријеве мајке, а њихова два сина су погинула у железничкој несрећи. Сам Албахари је негде забележио: „Морало је да настрада четворо деце да бисмо се моја сестра и ја родили“.
Иво Андрић се родио у Травнику, али тамо није провео детињство. Његова веза с Травником потврђена је кроз „Травничку хронику“ и неке приповетке попут „Приче о везировом слону“. Ни Албахари није детињство провео на Косову, али није да је Косово одсутно из његовог дела. Чисто примера ради, у „Мамцу“, његовом можда и најбољем роману је и овај фрагмент: „Онда се, после рата (…) дословно суновратила у Пећ.
Да се нисмо тако добро слагали са Шиптарима, рекла је једном, никада не бисмо савладали снагу те помрчине. Можда је то рекао отац, нисам више сигуран. Рат се негде завршио, али ту, на Косову, осећала је то у утроби, у новом плоду у утроби, тек је почињао. Зидови су били високи, капије ниске, прозори заштићени шипкама. (…) А када сам се ја родио, однели су ме на обрезивање у Приштину, где се полако топила и исељавала последња група косовских Јевреја“.
Нисам био лењ, питао сам малопре ЧетГПТ ко је најславнија особа рођена на Косову. Одговор ме малко изненадио. Писало је Мајка Тереза, уз објашњење, мада је њен родни град Скопље данас престоница Северне Македоније, у доба њеног рођења (1910.) био је део Косовског вилајета. Онда сам питао ко је најславнији писац рођен на Косову. Одговор ме изненадио још и мало више: Исмаил Кадаре, истини за вољу, његов родни град Ђирокастра је у Албанији, али је вишеструко везана за Косово. Онда сам питао: Гдје је рођен Давид Албахари. Одговор је био тачан: У Пећи, које припада данашњем Косову.
Албахари је био југословенски и српски писац. Сам за себе је, полу у шали, волео рећи да је земунски писац. Био је, по много чему, и јеврејски писац. Али исто тако, барем по месту рођења, у регионалном смислу, Давид Албахари је и – косовски писац, барем онолико колико је Борисав Пекић подгорички или Владан Десница далматински писац или Бранко Ћопић крајишки. Међу различитим перспективима из којих вреди и треба писати о Албахарију је и ова завичајна те се ту отвара простор за неке занимљиве и откривалачке увиде. Уосталом, у овом контексту није неважан ни следећи детаљ: још 1990. приштинска Рилинђа објавила је под насловом „Fytyra e vdekjes“ изабране приче Давида Албахарија на албанском у преводу Екрема Баше. Добро је да се и на албанском језику може читати највећи модерни писац рођен на Косову.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
