И ријечи могу бити блефери. Врзмају се око нас попут беспосличара и давежа, а кадкад се понашају и као терористи. Не мислим на провокативне, експлодирајуће ријечи, већ на оне заводљиве које шарено светлуцају, шиштећи, пиштећи, димећи се попут спорогорећег штапина иза којег слиједи кврц. Те ријечи најављују нешто важно чега нема ни у траговима. Ништа не саопштавају. Само нам тање живце. Преварне су у својој празноћи, иако наоко дјелују уљудно и обећавајуће.
„Наратив” је једна од тих ријечи. „Наратив” је завладао црногорском јавном сценом. Нашироко се користи и промовише од стране политике, културе, медија. „Наратив” нам је пристигао у виду елегантне ријечи иза које тобоже слиједи нешто крупно и мудро. Брзо је прихваћен и раширен.
Улога му је да импресионира аналитичношћу. Резултат је посве обрнут. Они који у свом вокабулару упорно користе „наратив” у пракси омаловажавају и потцењују оно што се у историји људског рода одвајкада називало причом.
Парадоксално је да су управо људи лишени способности за нарацију промовисали ријеч „наратив”. Упорно понављају: наратив, наратив, наратив – иако никакаву смисаону причу нијесу кадри испричати.
Уколико партијски функционери, наклоњени им интелектуалци, коментатори, аналитичари, критичари приликом јавног наступа себи не приуште ријеч „наратив” испадају из тренда. Без „наратива” као да се нијесу ни појављивали ни изјаве давали.
Ријеч „наратив” се наметнула као еквивалент за нешто грађанско, проевропско, модерно. Језик који политичари користе у обраћању јавности и раније је био далеко од једноставног и разумљивог. Њихови бескорисни наступи постали су још безвреднији од како им се у речнику одомаћио „наратив”.
Данас и посљедњи аналфабета постаје мудрац када, примјера ради, каже – То је опасан, фашистички, окупаторски, асимилаторски, проруски, антиевропски, подмукли, острашћени, антицрногорски, просрпски… „наратив”.
„Наратив” се раширио и учестао до те мјере да производи мучнину. Обратите пажњу. Нема дана када вам се на десетине пута преко медија не сервирају нешто уз „наратив”. Те тај „наратив” неће проћи. Те то је препознатљив „наратив”. Те такав „наратив” долази од стране тих људи и тих земаља. Те „наратив” је остао ратни. Те тај „наратив” разара и поткопава то и то. Те ми смо разобличили те и такве „наративе”. Те ми нећемо подлећи том „наративу”. Те тај „наратив” штети нашем мултикултуралном складу.
Бесомучна употреба и трпање „наратива” у све и свашта учинила је отрцаним, сувопарним и бесмисленим чак и оне садржаје који су могли бити вриједни по свом основном значењу.
Тешко је пронаћи политичку изјаву у којој не фигурише „наратив”. „Наратив” је клише који се претвара у образац. Образац постаје бирократска бесмислица ако је не прати иоле смисаон садржај. „Наратив” дезавуише приче чије основне садржаје нема намјеру ни да упозна. „Наратив” је постао амбалажа за бесмислице. „Наратив” је најјефтинија врста одбране од нужности да се проникне у суштину приче, да се прича објасни и да се прича представи. „Наратив” је сличан жвакаћој гуми. Освјежава уста онима који нити имају, нити умију било што да кажу. Они само жваћу и надувавају балоне који пуцају „наративом”. Kад год чујете да неко папагајски понавља ријеч „наратив” знајте да тај нит зна схватити, нит умије испричати причу.
„Наратив” је ковид наше политичке стварности. Преноси се чулом слуха. Чим чујете да неко спомиње „наратив” поклопите уши длановима или ставите чепиће у њих. Упамтите имена наративаца. Из предострожности убудуће их не слушајте, не гледајте и не читајте.
