Скоро да је сувишно појашњавати одговор на постављено питање. Па ипак, сматрам да је важно појаснити зашто се глас за Милатовића не може вредновати само као глас против Ђукановића. Иако то само по себи у овом тренутку може дјеловати као сасвим довољно резоновање. Ако посматрамо ствари с амбицијом истинског опоравка друштва (чија је само прва претпоставка детронизовање Ђукановића, односно, читаве политичке парадигме коју он репрезентује), онда нам логика „инструментализовања“ човјека неће дугорочно баш ништа добро донијети. Управо jе нужно и тај макијавелистички принцип par excellence послати у политичку прошлост.
Детронизовање Ђукановића неће имати друштвени квалитет, нити ће довести до политичког оплемењивања, уколико се овај тренутак не искористи као шанса дубинске промјене, еманципације, моралне и менталне дестилације у политици, која је, узета скупа, дакле, са свим својим чиниоцима, разарала квалитет наших живота пуне три деценије.
Разумије се, то не значи да се било који други политички субјект може довести у исту раван са ДПС-ом. Не може! Управо је политичка стереотипија да-сви-су-исти фатализам креиран из ДПС-а, а са јасном намјером да се релативизује политички морал и одговорност, то јест да се криви, одговорни и полуодговорни доведу на исту вредоносну раван.
Даље, у овом тренутку глас за Милатовића најгласнији уколико се конотира као глас, вапај, за квалитативном промјеном и самих грађана, који би морали да изађу из политичког пубертета и илузија; дакле, да покажу свијест да су кадри да утичу на политику не више из перспективе личне користи, већ из перспективе јавног, заједничког, интереса. Шта ће нам, рецимо, плате и од 2000 евра, ако немамо љекара да нас прегледају? Шта ће нам дјеца научити у школама, ако им предају политички подобни, а не образовани и просвијећени професори?
Најзад, не постоји нико ко може да процијени да ли је Милатовић најбољи кандидат за предсједника, али не може бити ни случајно што је баш он тај. Нико то не може поуздано ни знати, јер на основу његовог досадашњег политичког учинка можемо само да наслућујемо у каквом смјеру би се политички могао развијати. Наду имамо, али и нада је когнитивни процес, а не маштарија. Не треба да нас хвата језа или страх у сусрету са нечим новим, да „ново“ може бити исто као „старо“, јер такав знак јесте симптом наше колективне трауме, од које се морамо лијечити без обзира на све.
Треба знати да на ове изборе не излази само неки, један, човјек, него и сви ми, излазе наша очекивања, наша увјерења, која уколико не буду оправдана или унапријеђена, истим путем могу да смијене Милатовића, као и било кога другог.
Према томе, умјесто што политичари, што је до сада била пракса, апсолутно контролишу нашу вољу, па и судбину, потребно је да се освијести да имам механизам реципроцитета, одбране. Гдје год политика има апсолутну моћ, па сад да је она манифестована кроз страначки плурализам, ријеч је о диктаторском систему, који, наше исксутво је показало, не мора бити везан само за једну полтичку фигуру, јер она може имати и своје ко-фигурице.
Има још један разлог због којег сматрам да се глас за Милатовића није добро сводити на глас против Ђукановића. Глас за Милатовића може бити схваћено и као глас за смјену дотрајале генерације политичара, дакле, за млађи нараштај људи који су политички дозрели у скоро свим странкама.
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук
