Пише: Вук Бачановић
Вијест да ће бивши доживотни предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, на Факултету политичких наука одржати предавање на тему „Регионални односи и геополитички изазови на Западном Балкану“ за ограничен број слушалаца није ме згрозила колико сарајевског продуцента и есејиста Едина Зубчевића, који је у својој редовној колумни за портал Номад.ба упутио неколико важних питања: „Чему ритуално прање и умивање лика и недјела Мила Ђукановића? Коме треба Мило као предавач на ФПН-у у Сарајеву? Није јасно чему травестија и још једно самопонижавање и ругање жртвама. Зашто ће неко кога доводе у везу с ратним злочинима и мирнодопском корупцијом држати слово студентима ФПН-а у Сарајеву? О чему?“
О чему још?
О редукцији историјских и дневнополитичких чињеница, наравно. Јер су од Ђукановића ауторизовани државни дукљанизам и сарајевска неокалајевштина — два највјернија одраза расула српског друштва касних осамдесетих и раних деведесетих — два најригиднија (а тиме и најглупља) облика антисрпства, настала као тобожња протутежа најригиднијим изразима српске националне мисли у њеној модерној повијести. Управо због тога, Ђукановићево предавање у Сарајеву није никакво ритуално прање, будући да је оно одавно обављено — као и у случају некадашњег интимуса Радована Караџића, Новака Килибарде — и као што би било обављено у било којем другом случају. Увјерен сам да је, у некој паралелној стварности, Ратко Младић након рата прихватио да буде „Босанац“ у стилу Драгана Бурсаћа, који Србе Босне и Херцеговине франковачки проглашава влашким накотом и странцима на властитој земљи, да би за бошњачку (квази)академску јавност постао особа дража од Јована Дивјака — баш као што сам увјерен да би Павле Ђуришић, да је поживио до деведесетих, био перјаница српске фазе ДПС-а, а потом, након Ђукановићеве дукљанске метаморфозе, један од виђенијих црногорских антифашиста у Сарајеву.
Ко зна — можда би данас био и угледни гост-предавач на Факултету политичких наука.
У том смислу, Ђукановићево сарајевско пројављивање у својству ерудите и визионара не представља само намјерно конструисани чин колективне амнезије, већ и репетицију дидактичког понижавања оних који би у том амфитеатру требало да стичу вјештине научне анализе и моралне одговорности. Студенти и шира сарајевска јавност, умјесто да буду упућивани у сложеност постјугословенске стварности кроз објективну и луцидну анализу, бивају свједоци наставка исте оне игре мрачних сјенки која је и довела до „регионалних односа“ о којима, парадоксално, Ђукановић данас предаје.
У томе и јесте кошмарност нашег времена: у епохи свеопште доступности чињеница, истину је још увијек лако прочитати, али тешко изговорити тамо гдје треба. Управо због тога, Ђукановићево предавање неће бити лекција из геополитике и балканских политичких релација, већ оглед из заборава, у коме актер мрачних деценија себе (ре)креира као експерта за садашњост, односно врхунског мајстора за говоре у којима амабаш ништа није тачно. За шта су, природно, најзаслужнији сарајевски организатори. Док Клио говори искључиво језиком историјских извора, они и даље раде на привиду да се она обраћа у свечаним салама, под сводовима лажних братимљења и још лажнијег мудрословља.
У Сарајеву ништа ново.