Ми младим људима не можемо ништа да обећамо, остављамо им свет у етичком и еколошком смислу објективно гори, да не кажем ужаснији од онога из времена када смо ми били млади.
Наше време обележено је суровошћу капитализма, еколошким и ратним катастрофама, нерешивим политичким и интересним споровима, бесконачном транзицијом и дневнополитичким којештаријима чији се рок трајања мери интервалом од једних до других вести на телевизији, од једног до другог клика на неком сајту – каже Михајло Пантић, писац, професор, књижевни критичар и теоретичар.
Писана литерарно снажно, а пријемчиво и неретко прожето духовитошћу, његова је проза (Хроника собе, Вондер у Берлину, Песници, писци & остала менажерија, Не могу да се сетим једне реченице, Новобеоградске приче, Седми дан кошаве, Јутро после, Ако је то љубав, Ходање по облацима, Када ме угледа оно што тражим…) једна од темељних чињеница овдашње (савремене) културе.
Универзитетски је професор, уредник књига и часописа, антологичар…, а слови и за писца који је од Новог Београда створио и својеврсног литерарног јунака, дарујући му, како то књижевност чини, сасвим нови дух, дах и смисао.
Овог лета пред читаоцима се нашла његова нова збирка прича „Ниједна од седам“ („Архипелаг“) у којој се, између осталог, на необичан начин говори о могућих седам врста љубави: љубав са препрекама, љубав на први поглед, љубав по сваку цену, љубав из преображене антипатије или пријатељства, фатална љубав, забрањена љубав, љубав из случајног сусрета.
А у разговору за “Блиц” говори о поменутој новој књизи, свакодневици, писању, обележјима времена у коме живимо, љубави…
И, која је то, и каква, ниједна од седам?
– Не бих могао сасвим поуздано тврдити чему је први човек, пре много миленијума, посветио своју прву песму или причу, али сам готово сигуран да је то било нешто у вези са љубављу. Замислите немогућу околност да неко худинијевским покретом из свеколике светске књижевности, од прадавних времена до данас, одстрани љубав. Шта би остало? Умало па ништа. У том мизерном остатку тек би претекла друга неизбежна тема људског живота и припадајуће имагинације – смрт. Али такву књижевност, безрезервно сам уверен, нико не би читао. Дакле, управо као у светим списима, љубав све превасходи.
Међутим, чим пожелите да нешто у томе што пишете кажете нешто о љубави, а то је и у писању прозе неминовно, нужно се суочавате са стереотипима. Да, свака појединачна љубав је непоновљива и неупоредива, али уједно свака од њих подлеже тој неизбежној механици збивања, сижеу који је предвидљив и потрошив, свеједно да ли говоримо о „Ромеу и Јулији”, „Ани Карењиној”, Андрићевој „Љубави у касаби” или двеста петом наставку неке турске бесконачне, управо текуће серије. Борхес је негде рекао да писац, ма колико инвентиван, не може да смисли више од дванаест фантастичких сижеа, што је утешан, леп број. Ниједан писац, авај, од Чосера и Сервантреса до данас, није успео да прошири листу тих седам побројаних врста љубави, сви се вртимо у истом кругу. И то на први поглед делује баш ограничавајуће. Треба по милионити пут, на пример, испричати неку причу о љубави са препрекама, оно кад се њих двоје узму на крају, што и Холивуд и Боливуд не престају да експлоатишу… Али није све тако предвидљиво и безизгледно.
Јер?
– Јер је у свакој уметности кључ у индивидуалном таленту. Ако инвентивност превлада стереотип моћи ћемо и по стоти пут да одгледамо „Ромеа И Јулију” или неки савремени римејк тог комада и да му поверујемо као да га гледамо први пут. А где нема талента, где је све само занатска вештина, рећи ћемо – шпанска, турска или, све чешћа, домаћа „ТВ новела”.
Човечанство, и то ћу рећи, не престаје да потребује приче о љубави. Оне су увек на врху топ листе, па и данас индустрија маште, да, баш тако, индустрија маште, на све могуће различите начине задовољава ту глад, ту дубинску потребу. Љубав је и у доба конзумеризма такође уносна роба. Али, за разлику од сваке друге – непотрошива роба.
Ваша нова књига, као и све претходне збирке прича, не говори само о љубави…
– Наравно, управо сам то пожелео да кажем у претходном одговору, али ме тема љубави одвукла на другу страну. Наслов књиге је, наиме, у најмању руку тросмислен, и то са предумишљајем. У првом плану је заиста седам могућих, вечитих сторија о љубави, али има у причама из те збирке још два пута по седам неких других тема и приповедних планова. Нећу открити о чему је конкретно реч, треба понешто оставити читаоцу у кога имам поверења, читалац је за мене сукреатор приче. Ако неким случајем не уочи то „три пута по седам”, опет неће бити на губитку, љубав је довољна.
Дакле, која је то, и каква, ниједна од седам?
– Она која се није догодила, и која се никада неће догодити. Она која остаје у сфери чистог мишљења или фантазије. Она која је пропустила прилику да се објави на овом свету. Она о којој говори Лаза Костић у поеми „Санта Мариа делла Салуте”. Она за коју не важе овоземаљски, већ метафизички принципи. Она која никада неће из могућег прећи у стварно. О томе, такође, треба приповедати. Без љубави, а ту мислим на све њене појавне и непојавне облике, прастара је истина – нико смо и ништа.
На страницама „Ниједне од седам“ бавите се и маргиналцима, враћате се и библијској симболици… И у овим вашим причама једна од тема су новобеоградски блокови, тачније, живот у њима. Шта је, по вама, кључна новобеоградска чежња, а шта – зебња?
– Ето видите, на трагу сте та два друга седмочлана низа. Нисам од оних приповедача којима је пре него што почну да пишу до краја јасно о чему желе да говоре. То ми је и незанимљиво и непривлачно. Чекам, наиме, да ми сам процес писања донесе неки одговор, неко решење енигме постојања о којој слутим да ми је из неког разлога важна. Дакле, како се то уобичајено каже, не тражим ја тему, него тема мене проналази. Следствено томе, могу приповедати само о ономе о чему понешто знам, а то је живот на Новом Београду који ме је обликовао. Њега памтим и не престајем да га посматрам. Претпостављам да је живот у неком холандском или кинеском блоку сличан животу у мом Блоку 30. Много је ту људи потонулих у блажену анонимност. Траје и траје махом неизразит живот, налик другима из истог простора, али пун унутрашње драме. Управо о томе пишем, прича искупљује нашу непрепознатљивост. Не чезнем баш за тим, али бих волео да Нови Београд не остане толико расут, толико без средишта. Он је за овај регион велики град, али без „духа места”. Нажалост, слутим да се то никада неће догодити, јер мој град постаје све хаотичнији, ужурбанији, неуреднији, хладнији, бетониранији. Јапијевска индиферентност избија из његовог новог лица…
У склопу књиге је и циклус индикативног назива „Приче из свих џепова”. Који су то „тајни џепови” књиге и/или прича? А завршна прича „Пре времена чуда” својеврстан је омаж Бориславу Пекићу. Да ли је он, на овај или онај начин, посебно утицао на вас? Шта би нам данас рекао?
– Прича је добра када остане отворена, и када тишину после њеног читања почну да испуњавају друге приче, наше колико и приче других људи, не само писаца. Прича је, као и песма, могућа тек у релацији са другим причама, како из саме књиге, тако и из свих других времена и светова. Настојим да се у мојим причама чују приповедни гласови других аутора, оних од којих сам учио и којима не престајем да се дивим. Такав је и Борислав Пекић. Причу „Пре времена чуда” замислио сам док сам још био студент, не сећам се да ли пре или после читања Пекићеве књиге „Време чуда”. И деценијама је та моја прича остала незавршена, све док ми нису понудили да напишем неку фикцију на Пекићев начин или поводом самог писца. Онда сам се сетио шта ми је чинити. Поново сам прочитао Пекићеву прву књигу и трећи део моје приче завршио његовим премоделованим реченицама. Прича говори о открићу божанског импулса у незнавеном човеку који не успева да докучи разлог због ког се обрео на овом свету. На крају долази пред Голготу, пред распеће, али се у причи не види да ли је то час пре или час после пострадања, то сваки читалац у себи мора да разреши.
Не знам шта би нам Пекић данас рекао, можда би само ћутао, жалостан што се његово пророчанство о самоуништењу људске врсте све више испуњава. А могу претпоставити да би ми дошапнуо оно што ми је пре много година рекао: – Живимо са другима. И други живе са нама, и у нама. Треба, свакако, прихватити ту очигледност. Али, изгледа да нам то тешко прелази у навику.
Подразумева се да ваше приче имају аутобиографску основу. Само, у којој мери? Да ли је, рецимо, у циклусу прича о маргиналцу Цибулки реч о аутентичним личностима?
– Писац не може изван своје биографије. И апстрактно мишљење је део биографског искуства. И оно што је наизглед плод чисте маште има своје порекло или подстицај у свему што смо доживели и доживљавамо. С тим да у писању влада друкчија врста алхемије, за коју ни онај који пише нема јасну формулу. Мојим студентима понављам да је писање увек деривација сопственог живота. Та деривација, међутим, постаје књижевност тек када се неки други живот у њој препозна. И програмски полазим од животних задатости: живим сада и овде, мада ми машта дозвољава да живим и у предбиблијска времена, тако што у њих пројектујем оно што знам о свету којем припадам. А Цибулка ми се прокријумчарио у приче тако што ми се снагом свог лика напросто наметнуо, као да ми је наредио – пиши о мени! Иначе нисам склон приповедању о аутсајдерима, не познајем их довољно, тешко се са њима саживљавам. Ликови мојих прича су, наиме, свакидашњи градски људи понајвећма слични мени. Али, нипошто не обични људи, како се често о њима говори. Нема обичних људи. Рођењем смо већ изабрани, необични чињеницом да смо непоновљиви, да смо се промолили на овом свету. И зато свако од нас заслужује своју причу.
Није ли својеврстан „главни јунак” ваших прича заправо свакодневица, не само новобеоградска?
– Не преостаје ми ништа друго него да се сагласим с вама. Није лако пронаћи одсјај вечности у рутинској свакодневици, у том вишедеценијском понављању истоветних дневних ритуала. У некој причи сам написао да је свакодневица девета соба са седам брава, опет тај број. Нашу „заробљеност” у свакидашњем животу може искупити и превазићи само уметност. Никаква политика и сличне тривијалије које једу лавовски део нашег будног времена.
А шта је то што у датом друштвеном, политичком тренутку на овом простору снажно обележава нашу свакодневицу ван литературе, у сувој реалности?
– Моја генерација припремана је, на прилично перфидан начин, за такозвану срећну будућност. Ми младим људима не можемо ништа да обећамо, остављамо им свет у етичком и еколошком смислу објективно гори, да не кажем ужаснији од онога из времена када смо ми били млади. Наше време обележено је суровошћу капитализма, еколошким и ратним катастрофама, нерешивим политичким и интересним споровима, бесконачном транзицијом и дневнополитичким којештаријима чији се рок трајања мери интервалом од једних до других вести на телевизији, од једног до другог клика на неком сајту.
Намеће се питање колико пратите медије, информативне емисије, вести? Шта вам је посебно привукло пажњу ових дана и зашто?
– Не живим под стакленим звоном, живим у Србији, земљи која никако да дође к себи, у сваком погледу. Вести пратим седам пута више него што би требало. Сви смо „навучени” на тросекундне информације, на глупе свађе и још глупље сукобе, на тривијалности којих ћемо се прекосутра једва сетити, јер ће их затрпати нова гомила ничега ни о чему. Трудим се да моју пажњу привуче и неки трајнији садржај, пријатељство, уметност, ових дана и кошарка коју сам и сам пре више деценија играо. И да вам јавим да имам добар ментални антиоксиданс, проверен и потврђен искуством. Име му је – читање. Сваки дан прочитам неколико песама. Сат времена читања поравнава пет сати коме стечене зомби-зурењем у телевизор или компјутерски екран.
Ових дана „Архипелаг“ објављује књигу ваших интервјуа са писцима, ствараоцима… Да ли бисте данас, да је могуће, својим саговорницима поставили и нека друга питања, и која…?
– Свакако да је то могуће, треба се само мало замислити и минимално потрудити. Рецимо, зашто смо дозволили да стварност оде у најгорем могућем смеру. Нико од нас не може бити амнестиран од одговорности, разуме се, свако у одговарајућој мери. Није лако победити онај Марфијев закон да ће живот почети да се одвија на регуларан начин тек када исцрпи све наопаке могућности и прилике. Али, баш зато што није лако, треба узнастојати у тој намери.
Извор: Блиц
