[Концепт „минoрних свјетова“ у књизи Писци јеврејског Прага Гојка Челебића]
Пише: мр Милорад Дурутовић
Књига Писци јеврејског Прага еминентног црногорског аутора Гојка Челебића не само да је обимна, већ за стандарде савременог читаоца представља веома захтјевно штиво. Међутим, у својим „компликованим“ теоријским и књижевноисторијским захватима ова књига пружа једну олакшавајућу околност, будући да је добрано написана у наративном маниру, те се може читати и као својеврсни роман-есеј ‒ као теоријска проза.
На „белетризацију“ текста указује и аутор поговора академик Венко Андоновски. Сâм наслов поговора, Књига о бесконачној величини микро света, сажима основну теоријску мисао Челебићеве студије. Сугерише, најприје, да асиметрија свјетске културе (семиосфере): мало – велико, микро – макоркосмос; односно, минорно – мајорно, што је појмовни бином који Челебић најчешће примјењује, није утемељена тек на квантитивном, већ пресвасходно на квалитативном принципу. Премда у српском језику ријеч „минорност/минорно“ чешће садржи негативне конотације – у значењу нечега што је мизерно, безначајно, малецно, јадно – као теоријски, па и фемононелошки појам може се успјешније примијенити, него, рецимо, појмови микро свијет или микрокосмос. Потоњи изрази сувише конотирају на предање, мит, космогонију. Дабоме, ни то није без значаја у Челебићевом теоријском бревијару минорних свјетова, али разумијевање мора отпочети од елементарног увиђања да постоје мали и велики културни простори.
Па ипак, Челебић смјера доказати да оно што достигне степен културне аутентичности није јединица у простору и времену, већ монада у вјечности. У том смислу репрезентативан и универзалан јесте „случај“ јеврејског књижевног круга у Прагу с краја 19. и првих деценија 20. вијека. По Челебићевом увјерењу ријеч о једној од „najvećih književnih dijaspora u istoriji“[1].
Већ у пролошком тексту аутор сугерише да простор и вријеме не можемо искључити из категорије вјечности коју су досегли јунаци његове књиге, јер у видљивим и невидљивим административним границма једног града јесте похрањен и егзистенцијални и културолошки усуд прашке књижевне дијаспоре. „Rukopis je moja skromna pošta praškim Jevrejima“, пише Челебић, „koji su svoju dubinu imali u njemačkoj književnosti u rasijanju, pošta dijаspori od pera: pjesnicima, scenaristima, romansijerima, libretistima, hasidima, kabalistima, dramatičarima koji su sanjali na jidišu, služili se češkim a pisali na njemačkom“[2].
Милорад Дурутовић: Алгоритам оца Рафаила: Јеванђеље у ораховој љусци
Именом и презименом Челебић чини омаж сљедећим стварааоцима: Franz Kafka, Johannes Urzidil, Gertrude Theiberger, David Gans, Edmund Husserl, Ernst Weiss, Sigumund Freud, Oskar Baum, Gustav Meyernik, Franz Werfel, Max Brod, Hugo Salus, Pauel Leppin, Milena Jesenska, Egon Erwin Kisch. Није ријеч о њиховом портретисању у традиционалном, биографском, кључу. Залажење у живтне појединсти управо је изузетак у овој књизи. Заинтересованост за расу, средину и момент Челебић развија слично интенцијама новог историзма, односно, поетике културе, како би рекао Стивен Гринблат. Он користи појам fashioning – кодификовање/уобличавање – којим се одређује „издвајајућа личност, специфично обраћање свијету, досљедан начин опажања и понашања“[3].
Тројезичност ових, како их Челебић квалификује, „еминентних“ аутора јеврејског гета у Прагу, може се третирати као културолошка специфичност, некаква предиспозиција која је омогућила ‒ силом околности наметнула ‒ профилисање једног микро или минорног свијета, као креативне оазе.
Чини се да је сасвим убједљиво ишчитавање Челебићеве књиге понудио академик Андоновски, смјештајући је у контекст семиотике културе Ј. М. Латомана. Међутим, прашки јеврејски круг своју аутентичну позицију није изградио само кроз контакт са ширим или мајорним културним окружењем, то јест доминантним њемачким језиком, већ се од тријаде: простор, вријеме и раса – ово треће намеће као примарни, надређени ниво ствралачког и интелектуалног уобличавања. Простор и вријеме не функционишу само као семиотички хронотоп, него као амбивалента сила која, истовремено, снажи и угрожава свог јеврејског становника. „Lako je pjevati, dok gledaš ružu, teško je pjevati, dok gledaš smrt pred očima“, вели Челебић, чиме маркира позицију прашких аутора Јевреја, шту су пред надолазећим нацизмом штитили позицију СМИСЛА егзистенције, а не само голи, биолошки, опстанак. Због тог, рекли бисмо, дупло тежег пута или задатка у односу на обичног смртника може се разумјети зашто је „perspektiva minornog […] perspektiva spasenja“[4]. Истовремено то је позиција неравноправног обрачуна ‒ судара Давида и Голијата, Кањоша и Фурлана. Судар креације и репресије. Али то је и судар ирационалног и рационалног принципа у асиметричном свијету. Када се пак схвати да жудња за симетријом културе није територијална већ метафизичка категорија, онда, као у шаховској рокади, „ирационално“ прелази на позицију „рационалног“ осјећања живота, те се умјесто Гринблатовог појма fashioning оперативније и смисленије може примијенити оно што овај теоретичар назива self-fashioning – самоуобличавање. То значи да писац не може да напусти сопствену позицију, осим по цијену губитка сопственог идентитет, а она није одређена само просторно-временски, нити административиним регулама, већ и традицијом, „матерњом мелодијом“, како би рекао српски пјесник Момчило Настасијевић. То још не значи да еминентни репрезенти јеврејског Прага штите сопствену позицију превасходно чувањем националног и религијског идентитета[5], него своју ауторитет граде кроз способност оригиналног стваралаштва. Крећу се, да поновимо, дупло тежим путем. „Самоуобличавање изводи свој интерес управо из чињенице да функционише занемарујући разлику између књижевности и друштвеног живота. Оно увијек прелази границе између стварања књижевних јунака, обликовања свог идентитета, искуства укалупљености од стране сила које су изван сопствне контроле, покушај да се уобличе друга бића“.[6] Док мајорни свијет тежи да „пробије“ границе минорног свијета и тиме му одузме аутономност, дотле минорни свијет тежи да ослободи границе између свјетова, подвлачим, ослободи, а не поништи или контролише. Ослободити границе између свјетова у искуству јеврејских писаца у прашком гету, могло је доћи превођењем тројезичне судбине у један културни, књижевни, филозофски или научни, дакле, у универзални језик креације. Примјера ради, када се главни јунак Челебићеве књиге, који је истовремено и гуру прашких Јевреја, Франц Кафка у својим дјелима опире бесмислу и канибализму адимнистрације и бирократије великих свјетова, он то не чини само у своје име, већ у име универзалног смисла и хумнаости.
Милорад Дурутовић: Радосав Љумовић, Подгорица, Београд, Марбеља (скица за портрет)
Zakon, koji poslušne unapređuje u aktere, a manjinu sankcioniše kao podanike, toliko je prisutan u Kafikinoj naraciji da joj određuje raspoloženje i daje ton. Naslovi velikih narativa su to, i ništa drugo: Proces, Zamak (romani), U kažnjeničkoj koloniji, Preobražaj, Presuda, Pred zakonom, ili nose zloslutan ton sankcije, kao da im je izrečen, Opis jedne brobe, primjerice; pa i Pismo ocu, ili Dnevnik, kao da spadaju u neku turobnu književnost kažnjavanja, tlačenja i trpljenja; pa i sama naracija, jezičko stvaralaštvo kao da je neka kažnjenička građanska obaveza.[7]
Кафка, упркос горичини свог животног искуства, јесте елиотосвка синергија традиције и индвидуалног талента, естетска и онтолошка финоћа која своје, лично, „Ја“ успијева да постави у универзалне оквире, да удахне демијургију другим писцима јеврејског гета у Прагу. Стога, све њих заједно можемо препознати као једну енклаву сличну (сродствену) другим минорним свјетовима од антике до нашег доба. „Tradicija je duža od bilo kog života“, пише Челебић. „Ne bih znao gdje vodi granica između tradicije, i stvaranja. Uostalom, Kafka je, čitajući Goethea, zapisao u svom dnevniku: ՚Moja radost stvaranja bila je bez granica“[8]. И шта нам то још сугерише? Па да је свијест о дијахронијској равни људског искуства примарна одлика минорних свјетова; механизам помоћу којег се руше окови простора и времена, којим се хоће сузити живот, минорни свести на мизерне свјетове. То, истовремено, значи и да је везаност за синхронију важна одлика мајорних свјетова, који своју снагу црпе, дакле, из тренутне моћи, без упитаности шта је било прије и шта може бити после. Културни идеал онда би требало тражити у некаквој нивелацији дијахронијског и синхронијског односа према животу. Границе разумјети као мостове који повезују удаљене обале.
Концепт минорног свијета Гојко Челебић разматра из мноштво перспектива, у интердисциплинарном распону, од културе сјећања, психоанализе и феноменологије, до политике и економије. Тиме су убједљиво потврђује да је аутор заиста успио да развије један уникатан теоријски приступ којим се може, како аутор већ и чини, показати аутентична раскош прашког јеврејског и интелектуалног круга, али и понудити интерпретативни модус за разумијевање савременог свијета. Иако је фокус на жилавој природи минорних свјетова, аутор нас, можда и мимо свјесне намјере, и те како обавјештава о крхкости мајорних свјетова. Наравно, могли бисмо учинити приговор да је драматска корелација мало – велико/минорно – мајорно сагледана у једном екстремном, радикалном, бинарном односу – али то је цијена увиђања истине о свијету, још од времена античких трагичара.
Између добра и зла нема компромиса.
[1] Gojko Čelebić, Pisci jevrejskog Praga, Factum – Beograd: Bookara – Zagreb, 2021, str. 8.
[2] Исто, str. 8‒9. (Истицање М. Д.)
[3] Stephen Greenblat, Renaissance Self-Fashioning from More to Shakespeare, Cihicago and London: University of Cihcago Press, 2005, 2.
[4] Челебић, нав. дјело, стр., 41.
[5] Развијена свијест о сопственој традицији, културној и духовној генези функционише као сила (моћ коју је потребно освијестити) која далеко надраста границе (простор и вријеме) минорног свијета. Како би отприлике устврдио Умберто Еко, читајући књиге човјек може да поживи и до пет хиљада година. Но, Челебић би рекао: „Za većinu je književnost ukras i zabava, za manjinu obaveza“ (Нав. дјело, стр. 26). Доживљај „обавезности“ јесте свијсет о закону, али за „велике свјетове“ и „минорне свјетове“ исти закон не важи на исти начин. „Lična karta velikih svjetova, njihov pasoš, legitimacija, jesu zakoni. Zakon je novac velikih, a kusur malih. Zakon za velike svjetove ne propisuje šta je dobro a šta zlo, već im to nudi u svojim institutima, bankama, zatvorima, lazaretima, bolnicama, kasarnama, poštama, kockarnicama; nudi izobilno, dočim minornim svjetovima zakon doslovce propisuje život“ (Челебић, нав. дјело, стр. 27).
[6] Гринблат, Нав. дјело, стр. 3.
[7] Челебић, Нав. дјело, стр. 28‒29.
[8] Исто, стр. 86.
