Пише: Роџер Кимбал
Аустријски романописац Роберт Музил (1880–1942) заузима необичну позицију у пантеону великих писаца XX века. Цењен је међу књижевницима због неколико опорих модернистичких дела, посебно због свог првог романа Die Verwirrungen des Zöglings Törless (Пoметње питомца Терлеса). Ова брутална, али заводљиво интроспективна прича о адолесцентској окрутности и сексуалној експлоатацији у немачком војном интернату објављена је уз моменталне похвале критике 1906. године, када је Музил имао само двадесет шест година. (Касније, тридесетих и четрдесетих година, Пoметње питомца Терлеса су слављене као пророчанска алегорија духовних деформација нацистичке ере.)
Музилова драма Die Schwärmer (Ентузијасти, 1921) испитује омиљену модерну тему – колапс традиционалних грађанских идеала; њен сажет језик и интензивна драматизација донели су јој Клајстову награду 1923. године и, на крају, стално место на репертоарима немачких позоришта. Drei Frauen (Три жене, 1924), прослављена збирка од три новеле, бави се односом између еротике (углавном несрећне) и трансценденције – једном од Музилових главних тема.
Ту су и Музилови есеји, од којих су неки ремек-дела иронијског коментара културе. “Über die Dummheit“ („О глупости“), предавање које је Музил одржао у Бечу 1937. године, заслужује посебну пажњу због своје савремене релевантности. Посебно значајна је његова оштра анализа „вишег, претенциозног облика глупости“ – „праве болести културе“, према Музиловом мишљењу, која прожима чак и „највишу интелектуалну сферу“ и оставља последице широм друштва. „Примери су“, суво примећује, „прилично очигледни.“ И заиста јесу. На крају, нека од Музилових кратких прозних дела, сабрана у Nachlass zu Lebzeiten (1936, Постхумна писма живог аутора), парирају Кафкиним баснама по својој вртоглаво духовитој и енигматичној језивости.
Музил је једном рекао да жели да књигу заврши на средини реченице, са зарезом.
Сва Музилова дела (немачко издање обухвата чак девет томова) имају своје присталице и обожаваоце. Али за већину нас, Роберт Музил је пре свега аутор књиге Der Mann ohne Eigenschaften (1930–43, Човек без особина), књиге у којој се главне теме његових ранијих дела сједињују у романескну таписерију изванредног духа, сложености и интелигенције.
Вреди нагласити духовитост. Човек без особина, књига на којој највише почивају тврдње о Музиловој величини, редовно се помиње уз Џојсовог Уликса, Прустову У потрази за изгубљеним временом, Манов Чаробни брег и Брохове Месечаре као тријумф високог модернизма. Као и други романи, Човек без особина је књига озбиљне тежине и дубоког ерудитског знања. Такође је, делом, изузетно смешна. Мало је читалаца који симпатишу Музилово писање који ће далеко одмакнути а да се не насмеју наглас, бар током читања првог тома. Шта год се друго може рећи о њој, Човек без особина се истиче као једно од великих модерних сатиричних дела.
Радња романа смештена је у Беч 1913. године и приказује свет на ивици понора – моралног, културног и политичког, који ће бити замењем провалијом Првог светског рата наредне године. Али, испоставља се да су, у Музиловим рукама, лутања на ивици катастрофе подједнако забавна колико и мучна; а Музилов човек без особина – талентовани, аморални, похотни математичар из добре породице по имену Улрих – један је од најзанимљивијих комичних антијунака у модерној књижевности. Готово да није потребно рећи да је Човек без особина необична књига, или скуп књига. Као и други велики горе поменути романи, монументална је – у својој књижевној амбицији, интелектуалној софистицираности и, нимало небитно, у својој дужини. Сигурно је да, као што је Др. Џонсон рекао за Изгубљени рај, „нико није пожелео да је дужа него што јесте.“ Музил је почео да ради на Човеку без особина 1924. године. Први том – око хиљаду страна – објавио је 1930. године, а први део другог тома 1933. године (за који је исте године добио Гетеову награду).
Под притиском свог издавача, који му је годинама унапред исплаћивао новац, Музил је невољно почео да припрема други део другог тома за објављивање крајем 1930-их. У то време, Музил и његова супруга Марта, сликарка чији су родитељи били асимиловани Јевреји, живели су сиромашно у егзилу у Швајцарској, бежећи од нациста. Енергичан (да не кажемо фанатичан) преправљач – заправо књижевни перфекциониста – Музил је вратио отиске из штампарије и био у процесу опсежног преправљања када је у априлу 1942. године, у шездесет другој години, изненада пао због церебралне хеморагије и умро. Очигледно је преминуо док је изводио своје јутарње вежбе (још једна активност којој је био фанатично посвећен). Према речима његове удовице, која га је пронашла убрзо након тога, израз на његовом лицу био је израз „подсмеха и благе запрепашћености.“
Заиста немамо представу како је Музил намеравао да заврши Човека без особина. Вероватно би последњи део носио наслов „Некакав крај“, као одраз уводног дела „Нека врста увода“. Једном је рекао да жели да књигу заврши на средини реченице, са зарезом. Како год било, осим двадесет поглавља у полуизмењеним отисцима, постоји на десетине нацрта поглавља, као и обимне белешке, скице ликова, алтернативна поглавља и разноврсни записи повезани са књигом. Музилова удовица је 1943. године објавила други део другог тома. „Комплетно“ немачко издање овог недовршеног романа објављено је 1951. године.
Први превод Човека без особина на енглески урадили су Етна Вилкинс (Eithne Wilkins) и Ернст Кајзер (Ernst Kaiser), који су такође сарађивали на преводима Терлеса и неких Музилових прича. Објављивана у три тома од 1954. до 1960. године, ова верзија укључује цео роман који је Музил објавио за живота (цео први том и првих тридесет осам поглавља другог тома). Планирани четврти том требало је да садржи поглавља и белешке објављене постхумно. Иако непотпун, превод Вилкинс-Кајзер и даље је солидан увод у Човека без особина: превод је течан, а уводни есеј пружа изврстан преглед Музилове каријере.
Једна јасна предност новог, двојног превода Човека без особина Софи Вилкинс (Sophie Wilkins) и Бартона Пајка (Burton Pike) је то што садржи Музилова поглавља објављена постхумно. Такође садржи неколико стотина страница Музилових белешки, скица и алтернативних верзија поглавља. Док ће неки од ових материјала занимати читаоце романа (за разлику од оних који преферирају да га рачланују), већи део тога ће привући пажњу само експертима за Музила. Такође, мора се рећи да је натрпавање свих тих материјала у само два тома напумпало други том до габарита телефонског именика: штета, не само зато што књигу чини тешком за држање, већ и зато што се чини неправедно према ванредном и елегантном дизајну корица које је издао Knopf. У поговору, Бартон Пајк нам говори да је „преводилачка намера била да текст на енглеском језику шокира читаоца на исти начин као што шокира читаоца на немачком.“ У сваком случају, он и његов коаутор превода створили су верзију романа која је генерално мало дословнија од претходног превода; да ли је увек једнако читљива остаје питање. Можда побољшање представља то што је Haus und Wohnung des Mannes ohne Eigenschaften преведено као „Кућа и дом човека без особина“ (Вилкинс-Пајк) уместо „Обитавалиште човека без особина“ (Вилкинс-Кајзер); или што је ein leichter Geruch von verbranntem Pferdehaar преведено као „дашак спржене коњске длаке“ (W–P) уместо „благи дашак“ сумпора“ (W–K) — иако, с обзиром на присуство ђавола у претходној реченици, свакако има смисла употребити реч „сумпор“.
У сваком случају, друге одлуке у новом преводу су сумњивије. На пример, Вилкинс-Кајзер су други део првог тома, Seinesgleichen geschieht, превели као „The Like of It Now Happens“. Ако ништа друго, у томе постоји предност јер прилично тачно осликава немачки језик. Алтернатива Вилкинс-Пајка — „Pseudoreality Prevails“ — можда заиста испуњава Пајкову амбицију да „шокира читаоца“. Проблем је што би то вероватно шокирало и аутора: претпостављамо да би Музил, да је хтео да напише „Pseudoreality Prevails“, то и учинио.
Није да је превођење Музила лак задатак. Заправо, ништа у вези с Музилом није лако. Пишући пре неколико година о ПомеТњама питомца Терлеса, критичар Џон Сајмон приметио је да је све чега се Музил дотакао „било или постало тешко. Једноставност није била за њега: у стилу, мислима или животу.“ За читаоце енглеског превода Музиловог магнум опуса, тешкоће почињу већ с насловом књиге. Јер, иако Eigenschaften може да значи „особине“, ова реч носи са собом и асоцијације које ниједна енглеска реч не може сасвим да обухвати. „Особине“, „својства“, „атрибути“ — Eigenschaften може значити било шта од тога. Али она сугерише и нешто више. Eigen је немачка реч за „властити“, као у „за властитиу употребу“. Стога eigen у Eigenschaften инсинуира осећај самопоуздања који се не може изразити у енглеском. Говорити о човеку без Eigenschaften не значи толико да се негира да он показује било какве одређене особине, колико се сугерише да оне особине које он показује заправо нису његове. Бити без Eigenschaften у овом смислу значи бити без карактера — оног уписаног остатка идентитета који нас чини оним што јесмо — мада бити без карактера никако не значи бити анониман. Као што Улрих признаје себи, „био је, на крају крајева, лик, чак и без карактера.“
За читаоце који су навикли да супротстављају тврдње науке тврдњама уметности, део онога што Музила чини тешким је начин на који је он закомпликовао романтични импулс да се уметност брани као нека врста бекства или искупљења од непријатних научних истина. О овој теми — кључној у Човеку без особина — касније ћу више рећи. Али за сада је довољно напоменути да је Музил по темпераменту и образовању био научно настројен (или можда по темпераменту због образовања). Није без разлога што је Genauigkeit („прецизност“, „тачност“, „егзактност“) била једна од његових омиљених речи. И Музил је био genau у свему: у облачењу, говору, понашању и интелектуалном ставу. Као што је написао у једном есеју: „Ако желим да имам поглед на свет, онда морам да посматрам свет. То јест, морам да установим чињенице.“
Музил је имао велико поштовање према чињеницама и према процедурама које је наука осмислила за њихово добијање. Његово образовање било је претежно техничко, не књижевно. Као једини син инжењера који је носио племићку титулу, Алфреда Едлера фон Музила, Роберт је у младости послат у војну школу, прво у Ајзенштат, а затим у Вајскирхен, која је била инспирација за суморну установу коју је Музил приказао у Пометњама питомца Терлеса. (Упитан касније да ли је школа била основа за „W.“ из овог романа, Музил се насмејао и рекао да је школа коју је измислио ништа у поређењу са стварношћу.)
Музил, рођен 1880. године у Клагенфурту, у јужној Аустрији, у великој мери био је производ узавреле атмосфере fin-de-siècle у Бечу.
Године 1897, када је озбиљно почео да пише, Музил је отишао да студира грађевинско инжењерство. Дипломирао је на Техничком универзитету у Брну 1901. године, а након служења војног рока, провео је годину дана радећи у инжењерским лабораторијама у Штутгарту. Затим је отишао у Берлин, где је студирао психологију, логику и филозофију (тмурни Морис Метерлинк и, касније, Емерсон и Ниче били су посебно важни утицаји). Докторирао је код Карла Стумпфа, а дисертација му се бавила епистемологијом великог аустријског физичара и филозофа Ернста Маха (1838–1916), за кога је Вилијам Џејмс једном приметио да као да је читао и размишљао о свему. Иако је Музил одлучио да не настави академску каријеру, остао је дубоко заинтересован за емпиријску науку. Чак је био и нека врста проналазача. На почетку каријере, изумео је хроматометар. Овај уређај, чију је пређашњу верзију изумео Њутн, разлаже све боје спектра у белину — прикладан изум, како је један коментатор приметио, за аутора књиге под називом Човек без особина. Међутим, портрет Роберта Музила као техничара није, наравно, цела прича. Ако је Музил био син инжењера, био је такође и син темпераментне, уметнички настројене мајке, Хермине. Као дечак, био је социјално повучен, често болешљив, али и пркосан и – бар у школском дворишту – ефективно борбен. Иако је крштен као католик, његови родитељи су били ватрени секуларисти, и Роберт је одрастао без верске наставе. Ипак, Музил је касније развио интензивно „аутсајдерско“ интересовање за религију. На једном месту описује Улриха као „религиозну особу која случајно у том тренутку није веровала ни у шта“ – што није лоша дефиниција самог Музила – а други том Човека без особина испуњен је цитатима из разних класика мистичне литературе.
Музилов рани породични живот био је предодређен за компликације. Очигледно уз сагласност свог супруга, Хермина је одржавала оно што је заправо било ménage à trois са извесним Хенриком Рајтером, који је упознао породицу 1881. године, недуго након што се Роберт родио. Како је одрастао, Музил је сасвим природно почео да гаји презир према Рајтеру и да се гади свог оца. Према својој мајци, чини се, осећао је мешавину равнодушности и презира. С обзиром на њене значајне успехе као аматерске пијанисткиње, тај презир се, без сумње, наставио манифестовати кроз Музилову необично непријатељску настројеност према музици када је постао одрасла особа; чини се да су му равнодушност узвраћала оба родитеља.
Еротска нерегуларност у домаћинству Музилових касније је имала дубоке одјеке у Робертовој фикцији – као и трагедија пре тога. Музилова једина сестра Елза умрла је у детињству, пре него што се он родио. Иако је никада није упознао, слика ове изгубљене сестре прогонила га је као оличење недостижног јединства и целине: alter ego или „друга половина“ коју је Аристофан славно описао у свом говору о природи љубави у Платоновој Гозби. Она ће се вратити као Агата, Улрихова „заборављена сестра“, у другом тому Човека без особина.
Такође је важно разумети да је Музил, рођен 1880. године у Клагенфурту, у јужној Аустрији, у великој мери био производ узавреле атмосфере fin-de-siècle у Бечу. То је била атмосфера у којој је, како је историчар Карл Шорске рекао, „уобичајена моралистичка култура европске буржоазије била (…) и прекривена и подривена аморалном Gefühlskultur [културом осећања].“ Како је Шорске даље приметио, ова револуција у сензибилитету представљала је кризу морала – Херман Брох ју је назвао „вредносним вакуумом“ – која је убрзо изазвала кризу у либералном културном и политичком животу уопште. „Последица су били нарцизам и хипертрофија емотивног живота“, наставио је.
Претња политичких масовних покрета донела је нову интензитет овом већ присутном тренду, слабљењем традиционалног либералног поверења у сопствено наслеђе рационалности, моралног закона и напретка. Уметност је преображена из украса у суштину, из израза вредности у извор вредности.
Наравно, те трансформације биле су катализатор катастрофе. Ресурси цивилизације – оличени у вери у рационалност, морални закон и напредак, које Шорске помиње – били су шупљи изнутра; без тежине, убрзо су изгубили способност да се одупру варварству осећања – естетских, сексуалних, социјалних, политичких – која су надирала свуда где се осећала духовна празнина. Као што су марксисти некада говорили, „није случајно“што су нацизам и други екстремни покрети потекли из ове наркотичне средине. Музил је то изразио у терминима кредитног система:
„У љубави као и у послу, у науци као и у скоку удаљ, мора се веровати пре него што се победи и поентира, па како може бити другачије са животом у целини? Колико год био добро утемељен један поредак, он увек делимично почива на добровољној вери у њега, вери која, у ствари, увек означава место где почиње нови раст, као код биљака; кад год се ова необјашњива и неосигурана вера потроши, убрзо следи колапс; епохе и империје се не урушавају другачије од пословних подухвата када изгубе свој кредит.“
Музил је опонашао форму есеја како би уживао у некој врсти ауторитета тврдње, без преузимања свих њених одговорности. Музилов савременик Хуго фон Хофманстал говорио је у овом контексту о das Gleitende: клизању света у налету естетизоване сентименталности. Сместити Музила унутар слојева fin-de-siècle Беча не значи рећи да је он преферирао своју духовност „са шлагом“, како би се рекло. У многим аспектима, он се енергично побунио против Gefühlskultur коју Шорске призива; али се, такође, у неким кључним аспектима, и предао њој. Човек без особина садржи запис о обе ове активности.
У сваком случају, било је много тога у Музиловом пореклу и окружењу што је компликовало и обогатило његов „технички“ темперамент. Оно што је желео није била само Genauigkeit, већ пре Genauigkeit und Seele, „прецизност и душа“. Изузетно емпиријан, Музил се помаља као заговорник духовних вредности суочен с двоструком претњом пресахлог рационализма и ентузијастичког ирационализма. Што ће рећи да је Музил био и поборник „душе“, али и оштар и изузетно забаван критичар „Душе“ – великим словом и у наводима.
Заправо, спој његове посвећености Genauigkeit-у с темељном одбојношћу према ономе што бисмо могли назвати духовном сентименталношћу подстицао је његова најдубља запажања о модерном стању. У овоме, као и у другим аспектима, Музил је настојао да опонаша мислиоца који је вероватно најдубље утицао на његово разумевање културних питања, Фридриха Ничеа. Заправо, Човек без особина може се посматрати као покушај да се Ничеова анатомија нихилизма настави у форми романа. Његова велика амбиција је да дијагностификује и, на свој начин, лечи „мистериозну“ па чак и „неухватљиву“ болест једног доба које рађа људе без особина.
У свом есеју из 1924. године о Освалду Шпенглеру, Томас Ман је приметио да је „духовни есеј“ или „интелектуални роман“ био доминантни савремени облик прозе. Његови највећи романи (Чаробни брег, Доктор Фауст) свакако одговарају том опису, као и многи други класици модернизма. Брохови Месечари чак садрже дугачак есеј („Дезинтеграција вредности“, врло музиловска тема) расподељен на кратке одељке. Ипак, Човек без особина је вероватно највише самосвесно есејистички роман од свих ових.
Није само то што књига често делује као низ есеја, са својим кратким, дискурзивним поглављима, бројним цитатима и алузијама, и својим ироничним насловима поглавља: „4. Ако постоји осећај за реалност, мора постојати и осећај за могућност“; „12. Дама чију је љубав Улрих освојио након разговора о спорту и мистицизму“; „13. Тркачки коњ генија кристализује препознавање да је човек без особина,“ итд. Музил је опонашао форму есеја како би уживао у некој врсти ауторитета тврдње, без преузимања свих њених одговорности.
Иако потенцијално неискрено, ова процедура пружа романописцу начин да истражи нејасан простор између простог индикатива, који превазилази његово знање, и отворено фикционалног, које наизглед није довољно ургентно. У тексту из 1914. године о форми есеја, Музил дефинише овај жанр као „најстрикнију форму која се може постићи у подручју где се не може прецизно радити.“ Есеј, написао је, „преузима свој облик и методу од науке, а материју из уметности.“ У првом тому Човека без особина, наратор примећује да „човек који жели истину постаје научник; човек који жели слободу да изрази своју субјективност може постати писац; али шта треба да уради човек који жели нешто између?“ Кратак одговор је, без сумње, да пише Човека без особина.
У Музиловом уму, форма есеја била је дубоко повезана са главном темом Човека без особина — естетским погледом на свет који произлази из пренаглашеног осећаја могућности. Више од већине романа, Човек без особина је написан sub specie possibilitatis, под видом могућности; његов доминантни тон је кондиционални; Улрих, човек без особина, неко је у коме је осећај могућности превише развијен — или, што је исто то, неко у коме је осећај за реалност у застоју. Човек са обичним осећајем за реалност, објашњава Музил, гризе „удицу“ живота не примећујући најлон; али „човек са оним осећајем за реалност који се такође може назвати осећајем за могућност вуче најлон кроз воду и нема појма да ли на њему има мамца. Његова изузетна равнодушност према животу који гризе мамац једнака је ризику који преузима чинећи потпуно ексцентричне ствари.“
Густав Јесенсон: Како су писци одговорили на успон нацизма
У почетку ослобађајућа, победа могућности над реалношћу на крају постаје позивница за очајавање — нешто што је, чини се, Музил сам открио заједно са Улрихом. Ипак, образац Улрихових авантура и интеракција с другима, посебно у првом тому, подразумева превласт могућности, баш као и форме — и, коначно, крајње безобличности — Човека без особина.
Иако је Музил у последњим годинама рада на књизи мењао многе правце, делови које је заправо објавио углавном су фокусирани на Улриха. Никада не сазнајемо његово презиме (што је можда симптом његовог недостатка особина), али знамо доста о њему. Јединац имућног адвоката, човека са извесним научним постигнућима и израженим педантским склоностима, Улрих је тридесетдвогодишњак без запослења, који не зна шта би са собом. Уме да буде веома шармантан, али у њему има и нечег донекле одбојног, чак насилничког. Он „не поштује ничија права осим ако поштује особу чија су то права, а то се не дешава често“. У школским данима, Улрихов узор био је Наполеон, делимично због његове природне фасцинације криминалом, а делимично зато што су његови учитељи Наполеона називали тиранином. „Страстан и истовремено дистанциран,“ Улрих „никада није имао потребу за оним преиспитивањем и шлифом који се назива испитивањем сопствене савести.“
Пре него што почне прича романа, Улрих је три пута покушао да постане „велики човек,“ прво кроз коњицу, затим кроз грађевинско инжењерство, а на крају кроз математику. Напустио је војску након што је укорен због завођења супруге надвојводе, напустио је инжењерство након што је закључио да инжењери „имају ону чудну, укочену, дистанцирану, површну нарав која никада не залази дубље од епиглотиса,“ и сада се посветио математици, радећи респектабилан, али незахвалан посао.
Улрих је одустао од величине оног дана када је случајно видео тркачког коња који је био описан као „генијалан тркачки коњ.“ Ако тркачки коњ може бити „геније,“ шта онда? Закључивши да „шта год да радите (…) то нема никаквог значаја,“ Улрих одлучује „да узме једногодишње одсуство из свог живота како би пронашао одговарајућу намену за своје способности.“ Човек без особина је приказ те године одсуства из живота.
Улрихова основна збуњеност огледа се у његовој кући, малом замку у вези са којим „постоји нешто мутно, као двоструко експонирана фотографија.“ Суочен с могућношћу преуређивања, осећа се паралисано пред бесконачним могућностима које му се отварају. Слободан да изабере било који стил „од асирског до кубизма,“…
Налазио се у оном познатом стању (…) некохерентних идеја које се шире према споља без центра, тако карактеристичним за садашњост, и чија чудна аритметика се своди на насумично умножавање бројева без стварања јединства. На крају је измишљао само неизводљиве собе, ротационе собе, калейдоскопске собе, прилагођене сценографије за душу, и његове идеје постајале су све више лишене садржаја.
Улрих никада заиста не pronalazi своје звање, али шанса се јавља када му његов отац среди да постане почасни секретар националне кампање поводом прославе седамдесетог јубилеја цара Франје Јосифа 1918. године. Названа „Паралелна кампања“ због сличне прославе планиране у Немачкој, ова кампања била је једна од оних лажних прегнућа чији је циљ био све и ништа. Делом замишљена као начин да се покаже надмоћ над Немцима (чији би цар славио тек тридесети јубилеј), Паралелна кампања била је много више од начина да се ода почаст Франји Јосифу. Требало је да то буде прослава Великих Идеја — мира, патриотизма, културе: „спонтани“ изливи добре воље народа, оркестрирани до најситнијег детаља. Укратко, Паралелна кампања била је савршено уточиште за све врсте фрустрираног идеализма, погрешних добротворних акција и отвореног шарлатанства.
Такође је била савршена ризница за Музилов злобни смисао за хумор. Ко је могао да предвиди да ће Каканија — Музилово име за Аустроугарску — нестати пре него што те прославе уопште буду могле да се одрже? Године 1913. све је још увек било тако gemütlich (нем. – угодно, пријатно, прим. прев.).
Наравно, аутомобили су се кретали овим путевима, али не превише! Припремала су се и освајања ваздушног простора, али не претерано интензивно. Брод би с времена на време био послат у Јужну Америку или Источну Азију, али не пречесто. Није било амбиција за светска тржишта или светску моћ. Овде, у самом срцу Европе (…) речи попут „колонија“ и „преко океана“ звучале су као нешто сасвим неиспробано и далеко. Постојала је одређена демонстрација луксуза, али ни приближно на префињен начин као код Француза. Људи су се бавили спортовима, али не тако фанатично као Енглези. Погубна количина новца трошена је на војску, али само довољно да се осигура њено место као друге наjsлабије међу великим силама.
Па ипак, чак и у Каканији, нешто чудно се догађало: људи који су некада само водили мале секте постали су славни старци; издавачи и трговци уметнинама постали су богати; стално се отпочињало са новим покретима; сви posećuju и академске и авангардне изложбе, па чак и авангарду авангарде; породични часописи су средили косу; политичари воле да се размећу по питању културних уметности, а новине пишу књижевну историју (…) особе које раније никада не би биле озбиљно схваћене постале су славне. Тврдоћа је попустила, поделе су се спојиле, непопустљиви су направили уступке популарности, формирани укуси су се вратили у несигурност. Оштре границе су свуда постале замагљене, а нека нова, неодређива способност склапања савеза довела је нове људе и нове идеје на врх.
Plus ça change, plus c’est la même chose.
Кроз први том Човека без особина, Паралелна кампања представља скеле на којима Музил гради своју причу и приказује шаролику групу ликова. Ту је јеврејски банкар Лео Фишел и његова ћерка Герда; она се повезује с групом хришћанских националиста који „презиру капитализам и тврде да ниједан Јеврејин још није доказао да је способан да буде велики симбол човечанства“. Лео Фишел их назива антисемитским примитивцима и забранио би им да му улазе у кућу, да Герда не каже: „Не разумеš, тата, они то мисле само симболично.“
Ту су и многе Улрихове љубавнице, на пример нимфоманка коју је прозвао Бонадеа — „добра богиња“ — коју видимо „испружену на леђима на дивану, њен нежни матерњи стомак у белом батисту слободан да дише, без ометања костура и чипке. Она је овај положај називала ‘размишљањем’.“
Затим је ту Улрихова рођака Ермелинда Тучи, кључна личност Паралелне кампање. Њено право име је Хермина (као и Музиловој мајци), али Улрих јој даје надимак Диотима, по свештеници љубави из Платонове Гозбе. Прелепа, несрећна жена високог државног службеника, Диотиму је привукла “Метарлинкова метафизика умотана у батик,“ Новалис, и „највише од свега (…) неизрецив талас анемијског романтизма и чежње за Богом, који је машинско доба накратко избачено као израз својих духовних и уметничких недоумица у вези са самим собом.“ Њено учешће у Паралелној кампањи укључивало је тврдње попут „права Аустрија је цео свет“ и „било које осећање које није безгранично је безвредно.“
Један од многих Диотиминих обожавалаца је др. Пол Арнхајм, неизмерно богат пруски индустријалац који је напола Јеврејин и говори пет језика. Његова главна амбиција је да „унесе идеје у сфере моћи“, а написао је многе књиге и памфлете у којима излаже јединство „душе и економије.“ Арнхајм није уско специјализован; напротив, пише и о „алгебарским низовима, бензеновим прстеновима, материјалистичкој и универзалистичкој филозофији историје, носачима мостова, еволуцији музике, суштини аутомобила, Хатовој 606[1], теорији релативности, Боровој атомској теорији, аутогеном заваривању, флори Хималаја, психоанализи (…) и свим осталим достигнућима која спречавају једно време тако богатом тим достигнућима да произведе добре, здраве, интегралне људске јединке.“ И Арнхајм и Диотима су сматрали да их је судбина спојила да пронађу праву, иако неиспуњену љубав једно у другом; али се испоставило да је Арнхајмово главно интересовање у Паралелној кампањи имало везе с преузимањем контроле над галичким нафтним пољима.
Још три лика заслужују да буду поменута. Прва два су Улрихов пријатељ из детињства, Валтер, неуспешан пијаниста, и његова млада супруга са којом је у браку три године, Клариса, хладна, неуротична, деструктивно ненегујућа жена. Клариса је „сматрала да је Валтер геније од своје петнаесте године, јер је увек намеравала да се уда само за генија. Није му дозвољавала да је изневери у томе.“ Као ћерка сликара познатог по осликавању сценографија, Клариса је одрасла мрзећи „све што је било блудно у уметности.“ Одвијала је да спава са Валтером када би свирао Вагнера, подсмевајући му се због његове уметничке стерилности. Валтер је другачија, очигледнија врста нарциса: „за њега је само померање сопствене руке било испуњено духовном авантуром, или је била парализована у љубавном контемплацијом о себи самој.“ Валтер је један од оних људи који су много обећавали док су били млади, али су се с годинама помирили с окрутном обичношћу. Његово решење за овај проблем — и даље уобичајено решење међу хронично разочаранима — било је да кривицу за свој неуспех пребаци на безнадежну декаденцију времена.
Ова тактика има многе предности. „Уместо да се осећа лоше и неспособно за рад, сада су времена била болесна, док је он био добро. Његов живот, који је пропао, сада је, одједном, био у потпуности објашњен и оправдан на светско-историјској скали.“ Валтер више не говори о „савременој уметности“ и „уметности будућности“, што су идеје које је Клариса повезивала с њим од своје петнаесте године. Сада би повукао црту негде — у музици, рецимо, до Баха, у књижевности до Штифтера, у сликарству до Енгра — и објаснио да је све што је дошло после било накинђурено, дегенерисано, пресофистицирано и на силазној путањи. Све насилнији у свом тврдњењу да у времену толико затрованом у својим духовним коренима као што је садашње, уметник са правим интегритетом мора потпуно да се уздржи од стварања. Али подмукло је било то што, иако су из његових уста излазила таква строга мишљења, оно што је излазило из његове собе, чим би се закључао, било је, све чешће, звук Вагнерове музике, то јест, те врсте музике коју је годинама раније учио Кларису да презире као савршен пример филитинизма, накинђурене, дегенерисане ере, а од које је и сам сада постао зависан као од густог, топлог, опијајућег отрова.
На крају, мора се поменути и столар Кристијан Мусбругер: огроман, физички снажан човек који је помало простак. Мусбругер има “лице које је Бог благословио свим знаком доброте”, али је случајно и помахнитали сексуални убица чије суђење због бруталног убиства проститутке постаје један од многих лајтмотивâ Човека без особина. Питање да ли је Мусбругер ментално способан да му се суди провлачи се кроз целу књигу; с обзиром на то да своје поступке доживљава као да су “слетели на њега попут птица које су долетеле однекуд”, вероватно није. Иако Музил никада није разрешео Мусбругерову судбину, нити тачно одредио његов значај за роман, јасно је да Мусбругер представља мрачну, несвесну свирепост и ирационалност која пулсира испод труле оптимистичне површине Каканског царства. “Када би човечанство могло да сања колективно [као целина],” мисли Улих, “сanjало би Мусбургерa.” Улих кокетира с идејом да покуша да ослободи Мусбургера, док опсесивна Клариса, која постаје све расстројенија, изјављује: “Убица је музички!” У Мусбургеру, Клариса види ерупцију трансформативне насилности која би помела остатке њеног фрустрираног, неодређеног постојања. Музил се сјајно забавља постављајући ове ликове једне против других. Као што је В. С. Причет (V. S. Pritchett) приметио у свом хваљеном есеју из 1962. о Музилу, једно од његових великих постигнућа је то што је успео да овако егзотичне ликове учини људски занимљивим.
Још једно постигнуће, барем у првом тому, било је то што је наизглед без напора уплео своје разне “есејистичке” теме у роман. Као што је већ поменуто, једна од најважнијих тема односи се на Ничеанско питање о вредности — људској, моралној — научног знања. Музил исмева романтизам ликова попут Диотиме, који осуђују науку због “разбијања чаролије” света чињеницама. Ипак, чини се да он стаје на Улихову страну када објашњава да је “знање облик понашања, страст. У суштини, то је недозвољени облик понашања: попут дипсоманије, сексуалне маније, убилачке маније, присила за знањем ствара свој сопствени карактер који је неравнотежен.”
У једном кључном поглављу, Музил разматра “чудну склоност научног мишљења ка механичким, статистичким и физичким објашњењима из којих је, да тако кажемо, ишчупано срце.” Ово је кључни пасаж: Научни ум види добротy само као посебан облик егоизма; усаглашава емоције са жлездама; примећује да осам или девет десетина људског бића чини вода; објашњава нашу славну моралну слободу као аутоматски ментални нуспроизвод слободне трговине; своди лепоту на добру пробаву и правилну расподелу масног ткива; приказује годишње статистичке кривуле рођења и самоубистава како би показао да су наше најинтимније личне одлуке програмирано понашање; види везу између екстазе и менталних болести; изједначава анус и уста као ректални и орални отвор на оба краја исте цеви — такве идеје, које откривају трик иза чаролије људских илузија, увек могу да рачунају на неку врсту предрасуде у своју корист као беспрекорно научне.
Научна рационалност у овом смислу није само разочаравајућа; она је радикално нехуманизујућа. Она замењује живо ткиво искуства костуром “узрока”, “нагонâ”, “импулсâ” и сличних појмова. Огромна моћ над природом коју је наука донела човеку, Музил сугерише, само је један део њене привлачности. Психолошки једнако важна је моћ коју она даје да се одбаци тврдња о људском искуству.
Како је ослобађајуће знати да је доброта само још један облик егоизма! Да је лепота само питање правилно распоређених масних ткива! Да је сваки нагласак у нашем емоционалном животу само потпуно предвидив резултат активности жлезда! Само још једно, само, ништа до… Како су ослобађајући, како су олакшавајући ови инструменти одбацивања — али на крају како су неистинити у односу на наше искуство.
Музил приказује научну рационалност као искушење, али и достигнуће, јер види да је инхерентно у њеном погледу на свет позив да се заборави хуманост. То је тај прометејски аспект науке који је повезује са злом. Осјећање да “ништа у животу не може бити поуздано осим ако није чврсто заковано,” Музил пише, “основно је осећање уграђено у трезвеност науке; и иако смо превише частити да бисмо то назвали Ђаволом, лагани мирис сумпора и даље се лепи за њу.”
Истовремено, међутим, Музил никада није спреман да свим срцем стане уз романтичарске нападе на науку. Нешто раније подсећа своје читаоце да
Не сме се заборавити да је научни начин размишљања у основи више усмерен ка Богу него естетски начин, спреман да Му се потчини оног тренутка када се Он удостоји да се покаже под условима које наука прописује за Његово препознавање, док би наши естети, суочени с Његовом манифестацијом, само закључили да Његов таленат није оригиналан и да Његов поглед на свет није довољно разумљив да би Му дао статус правог богомданог талента.
Музилова размишљања о моралном значају научне рационалности су изузетно суптилна и просветљујућа. Посебно је импресивно како те рефлексије уплиће у своју нарацију, прилагођавајући њихов одјек и импликације сваком ликову, и на крају, показује како је страст за разумом била немоћна да спаси Каканију од велике ирационалности која је претила да је прогута.
Први том се завршава након што Улихов предлог да се оснује Генерални секретаријат за прецизност и душу буде (неизненађујуће) одбијен од стране организатора Паралелне кампање. Машинирија Кампање сада почиње да се повлачи, а прича о Улиху и његовој сестри Агати излази у први план. (Као и многа важна женска имена, и Агатино име носи одређено значење: потиче од грчке речи агатхос, “добро”, тј. оно чему сви тежимо.) Поново се зближавају након много година раздељености због смрти њиховог оца и поново откривају једно друго. Расположење у књизи сада се значајно мења: нестаје светли, сатирачни тон првог тома. Ово је делимично можда било узроковано тамнијим елементима у Музиловом животу. Најмање од средине двадесетих, Музилова финансијска ситуација је била несигурна; све више је и његово психолошко стање следило исти пут. Године 1929, годину дана пре него што се појавио први том Човека без особина, доживео је нервни слом. Пријатељи су основали Музилово друштво како би помогли у пружању подршке писцу, али он никада више није заиста искуствовао финансијску сигурност до краја живота. Године 1933. он и Марта напустили су Немачку и отишли у Беч када је Хитлер дошао на власт; 1938. су напустили Беч и отишли у Швајцарску након што је Аншлусом Аустрија предата у Хитлерове руке. У међувремену, 1936. године, Музил је доживео мождани удар, али је убрзо успео да се врати раду.
Завршни делови Човека без особина имају своје обожаваоце. Али многима ће бити спори. Дуги разговори између Улиха и Агате, као и детаљна промишљања разних верских текстова, драматично су статични. Има много живописних епизода и досетки како се странице нижу, али оне се ипак накупљају; роман никада заиста не поврати свој замах. Ово је штета, јер је очигледно да је Музил уложио много у причу о Улиху и Агати; чак постоје докази да је њихов однос сматрао средиштем књиге: када је почео да ради на роману средином двадесетих, радни наслов му је био „Сестра близнакиња“. Застрашујуће је помислити да је хиљаду страница првог тома Човека без особина пролог, али ето. На жалост, ово је случај где тежња није одговарала постигнућу. Како је и сам Музил признао у једној белешци: „Први том се завршава приближно на врхунцу једног лука; на другој страни лука нема стубова.“
Често се истицало да је Музил у суштини био нека врста моралисте. Као и Рилке, његов омиљени песник, желео је да његово дело пренесе императив „Du muát dein leben ändern“ („Мораш променити свој живот“). Надао се да ће однос између Улиха и Агате пружити модел за тај императив. Овде се показује Музилова инвестиција у Ничеа. Наслов другог тома Човека без особина је „У Миленијум (Криминалци)“. Криминалци у питању су Улих и Агата. Њихов злочин, пре свега, био је разбијање, или покушај разбијања, традиционалног грађанског моралног кода. Музил то сигнализира наговештајем инцестуозног односа између њих. Надао се да ће тиме што ће ставити брата и сестру „с оне стране добра и зла“ моћи да прикаже облик живота који превazилази многе људске и културне недостаке које је дисековао у првом тому. Музилов термин за ово стање трансценденције био је der andere Zustand, „друго стање“, једна врста естетизованог религијског искуства које је Музил у једном есеју сажето као „стање љубави, доброте, одрицања од света, контемплације, визије, приступа Богу, усхићења, безволјности, медитације“ итд. Таква искуства могла би се одбацити, написао је, да не остављају трагове свуда и да не „чине срж наше моралности и идеализма.“
Стално се наилази на присуство другог света, као на чврсто океанско дно са којег су се повукли немирни таласи обичног света; и у слици тог света нема ни мере ни прецизности, ни сврхе ни узрока: добро и зло једноставно нестају.
Музилова евоција „другог стања“ је поетски атрактивна; али не даје егзистенцијалну трансформацију коју тражи. Како је један критичар Човека без особина приметио, у односу између Агате и Улиха „постоји стална импликација (…) да би могао постојати начин да се има стални одмор у стварности.“ Али стварност ће се увек поново наметнути, а са стварношћу долазе и све моралне стеге са ове стране добра и зла. У једном тренутку, Улих признаје: „Верујем да су сви наши морални императиви уступци друштву дивљака.“ У ствари, само поштовањем наших моралних императива можемо бити сачувани од дивљаштва. Научници нагађају да су последње речи које је Музил написао јутро пре него што је умро биле оне у којима Улих признаје да су он и Агата били „нихилисти и активисти“, а не реалисти. Можда је Музил и сам почео да долази до те спознаје.
Извор: Глиф
