Neprijatni, za savremenog čoveka nepodnošljivi osećaj stida, znak je moralnog i duševnog zdravlja, i ne sme se zatrpavati, sakrivati, čupati relativizmom
Znate li ko je Nikokado Avokado? Ima skoro tri miliona pratilaca na Jutjubu. Njegovi prilozi su orgije prežderavanja brzom hranom. A Bel Delfin? Opisuju je kao mešavinu internet trola, konceptualne umetnice i porno zvezde. Ili Bendžamin Benet? Snima video klipove u kojima satima sedi potpuno nepomično.
Deca gledaju besmislice koje oni snimaju: od skečeva sa primitivnim, geg-humorom, preko „tura po sobi“, snimanja sopstvenih obroka, erotizovanih videa u kojima reklamiraju, i potom prodaju, vodu u kojoj su se kupali, ili se naprosto razmeću onim što su kupili ili što imaju. Uglavnom se ponašaju sasvim beslovesno, a publika je podjednako fascinirana njihovim idiotlucima koliko i sposobnošću da na tome dobro zarade.
Uostalom, oni su samo najnovija i najmanje suptilna pojava u dugotrajnom srozavanju dostojanstva i osnova pristojnosti u medijima. Reality show koncept je upravo i sračunat na to – da se vidi do kakve su niskosti ljudi sposobni da idu (zapravo je nevažno je li ona autentična ili glumljena); no tu su i javni nastupi političara, pisaca, glumaca, pevača, emisije u kojima se ljudi besramno ponižavaju i dovode do emotivnih tantruma, umetnički performansi čija je svrha šokiranje već na sve sviklog savremenog čoveka.
Društvene mreže ubrzale su moralno rastapanje čovečanstva, ali bi pogrešno bilo misliti da su one same taj destruktivni činilac. One su, naime, tek uspešan mehanizam očajničke potrebe modernog čoveka da izađe iz anonimnosti.
Premda izraz taštine, čak ni potreba da se neko javno prepozna ne bi bila loša ukoliko on poseduje izvesne sposobnosti i čini napor da ih usavrši; ukoliko dela na opšte dobro ili naprosto doprinosi lepoti i raznolikosti sveta. No, upravo je ta potreba za razlikovanjem od drugih paradoksalna: čovek nastoji da ga drugi prepoznaju kao sebi sličnog, a ipak unikatnog („budi jedinstven, baš kao i svi ostali“). Otuda poplava snimaka, tekstova ili fotografija koji svedoče svakodnevne aktivnosti, književnih i vizuelnih dela bez zapleta, umetničke „interpretacije“ trivijalnih, svakodnevnih objekata – i u svemu često odvratnost, gnusoba, vulgarnost ili potpuno odsustvo smisla – i to je differentia specifica koja ih čini „posebnim“, prepoznatim, čak i slavnim u nekim slučajevima.
Upravo, razlika u odnosu na svakodnevno je potpuno odsustvo stida; a gde ne postoji stid, ne postoji ni moralni poredak. Kad se čovek samoproglasio za merilo sveta i svega postojećeg, širom je otvorio vrata moralnom relativizmu. Ako iznad i izvan čoveka ne postoji nikakav korektiv, ako je čovek sam sebi ishodište i svršetak, sam sebi primer za ugled, teško je i pomisliti da će se nivelacija vršiti „na gore“; kada je, naime, čovek sam sebi Bog, nužno dolazi do srozavanja. Kvarljiv i propadljiv, on će sve dalje i više nastojati da udovolji potrebama i nagonima najnižeg reda, proglašavajući ih jedinim postojećim. Srebroljublje, blud, gnev… sve ono što je označeno verom i tradicijom kao neporeciv greh danas se smatra normalnim, pa čak i poželjnim.
Sekularizovana granica moralnosti opet je postavljena antropocentrično: dozvoljeno je sve što ne ugrožava drugog i što počiva na saglasnosti aktera. Čini se da je ovom zgodnom formulom sve rešeno. Uistinu: oblaporni zgubidan koji proždire nezamislive količine hrane, svađa se i fizički razračunava sa svojim partnerom (koji, valjda, pristaje na te obračune) – nikoga ne ugrožava. No on zagađuje javni prostor, normalizuje nepristojne, nemoralne ili naprosto odvratne radnje i desenzibiliše gledaoca za osećaj sramote (usput, istovremeno čini svih sedam smrtnih grehova – što mu se može pisati u svojevrsni antipodvig).
„Woke“ pokret do apsurda dovodi ovaj jedini važeći moralni postulat: granice moje slobode tamo su gde je granica drugog čoveka. Stoga se od ljudi traži da kleče pred onima koje nisu uvredili i izvinjavaju se onima koje nisu ugrozili, u ime zločina koje nisu počinili i koje ne opravdavaju. U pitanju i nije stvarni moralni princip koji bi trebalo svet da učini boljim mestom a ljude ravnopravnijim; već simbolički čin koji javnim ispovedanjem sveopšte jednakosti treba da sakrije suštinsku i nepravednu, stvarnu nejednakost ljudi na pozicijama moći i onih koji se moći pokoravaju. U pitanju je performans koji nema nikakvog stvarnog učinka za one za čiju se dobrobit, navodno, zalaže. Kada dostigne tačku (kojoj upravo prisustvujemo) jednostavnog negiranja i izvrtanja činjenica, brisanja svega što se smatra nekorektnim, brisanja događaja koji su činjenice, onda postaje i opasan. Na stranu to, što „cancel culture“ nema nikakvo uporište u logici: ukoliko se istorija izbriše, za šta se izvinjavamo? Za ono što se nikad nije ni dogodilo?
Moralni relativizam poprima i zastrašujuće i groteskne razmere: nauka prećutkuje činjenice koje nisu politički (ili ekonomski) korektne, „najdemokratskije“ države sveta postaju kazamati, „nezavisni“ mediji postaju uporište jednoumlja, a ljudi postaju zatočenici sopstvene slobode, u kojoj ne smeju da se kreću, da govore, misle ili budu bilo šta sem poslušnih potrošača.
Da bi se teško posrnuli svet vratio u ležište, nije dovoljna samo sumnja i preispitivanje: neophodno je pokajanje. Svima je jasno da „nešto smrdi“ i da smo, mora biti, svirali u tuđe diple. No, neophodno je da svako od nas bude u stanju da to prizna, i na ličnom i na javnom planu. Čini se da je to najteži korak za ljude koji poput pacova srljaju za frulašima koji ih vode u provaliju: radije uporno izvode istu melodiju. Sasvim logično, uostalom, na naopakoj vladajućoj logici: ako je čovek centar sveta i svemu merilo, ako je svak sebi Bog, izgleda da je u sebe apsorbovao božansku nepogrešivost, tek labavo zadržanu nepogrešivoćšu istog takvog bića, koje će radije ućutkati i izbrisati nego da prizna da nije bio u pravu.
„Proklet bio ko veruje u čoveka!“
Razume se da veru u čoveka ne treba sasvim da izgubimo, ali treba uvek da imamo na umu da, premda nismo u posedu apsolutne istine, apsolutnog dobra i apsolutne moralnosti, ona postoji i treba da joj se saobražavamo koliko je god u našoj moći. Neprijatni, za savremenog čoveka nepodnošljivi osećaj stida, znak je moralnog i duševnog zdravlja, i ne sme se zatrpavati, sakrivati, čupati relativizmom. Bestidni svet je na samrti. Umire od stida kojeg nije svestan.
Oprema: Stanje stvari
(Fejsbuk stranica Spiritual guerilla/Duhovna gerila/Duhovna hajdučija)
