Dok slušam kukumavčenje DPS struktura oko toga šta im sve ne odgovara u vezi popisa, preostaje mi da se igram riječima i tako „smirujem živce“, uprkos nerviranju koje galama DPS „komita“ izaziva.
Piše: naš stalni dopisnik sa Divljeg zapada Milija Todorović (u ulozi Garija Kupera)
Popis mu zbilja dođe kao dosta dobar opis mentalnog stanja onih koji hoće da ga odlože. Liče mi na razmaženu djecu koja, čim im otmeš lizalicu ili sladoled iz ruku, vrište nesnosno. Ta lizalica ili neka druga igračka je samo njihova i ona je u njihovim rukama, i strogo po njihovim pravilima. Sve mimo toga – vriska.
A jesu je bili posvojili. Samo ne lizalicu, nego državu. I njenu administrativnu aparaturu (i kase). I njenu identitetsku ideologiju. Pa nije nikoga boljela peta što Srba na prošlom popisu ima 5% manje nego na pretprošlom. Ni što broj govornika srpskog opada za 10%…
Niko nije pitao da li se ti ljudi iseliše, ili ih je neko (poslom, platom) ucijenio da ne kažu „ko su ni što su“? I niko nije brinuo da li državni aparat i ondašnja vlast projektuju rezultate popisa, i da li ih, i kako – zloupotrebljavaju?
A sad? Potop. Mislim, poslije njih – potop.
Na svu sreću građani Crne Gore u dominantnom i legitimnom broju umiju da preplivaju tu stihiju potapanja države, i da isplivaju na neku obalu normalnosti. Gdje će popis biti jedna neophodna i administrativna stvar, i ništa drugo.
Do čitanja u narednom broju.
