Пише: Драган Кремер
In memoriam: Сони Ролинс (1930–2026)
Није хтео да смета комшијама, те је из стана у Њујорку свакодневно одлазио до оближњег моста Вилијамсбург и сатима на пустој пешачкој стази вежбао упркос саобраћајној буци (рачунајући и метро). Тада га је мало ко у журби примећивао, још ређе препознавао, али од 2016. у току је иницијатива да се тај мост назове по њему
И после хиљада свакојаких концерата, стотињак изванредних свакако, једно од најјачих и најлепших сећања о музици уживо остаје ми оно из тадашње дворане Дома синдиката, са завршетка Београдског џез фестивала јесени 1980. Сони Ролинс приводио је крају свој изврсни наступ и одушевљеној публици додавао бисеве, светла попаљена – упозорење за фајронт, а звезда програма распалила тада још свежи а већ често обрађивани хит Стивија Вондера Isn’t She Lovely. Негде тамо иза неки дежурни – рецимо ватрогасац, још увек с “титовком” – решио да је доста, жури кући, договорена сатница прекорачена и искључио озвучење!
Војислав Бубиша Симић (1924-2025): Човек џеза увек на сунчаној страни улице
Сони се нимало није збунио, још јаче али и даље с лакоћом дувао је кроз свој тенор сакс, те полако сишао с бине и кренуо између блокова седишта, све свирајући уз лагано бубњање Ала Фостера. У та аналогна времена ништа слично још нисмо доживели; усхићени људи стајали су пљескајући у ритму и певушили, окрећући се за стаситим Ролинсом који је лагано шетао радећи управо оно по чему је чувен – бескрајним, малим варијацијама радосно је пливао узводно, водећи нас ка самој суштини музике. Тај чаробни тренутак трајао је бар 10 минута или дупло, док се Сони није вратио на позорницу. Могли су и да никад више не укључе разглас, свеједно, присутни неповратно заражени џезом добили су свог омиљеног саксофонисту за цео живот.
САМОУКИ САКСОФОНИСТА
Шта значи кад звук једног, самог акустичног инструмента без икаквих помагала дословно испуни целу (не малу) салу, некако наводи на плејаду високих и плећатих, црних тенориста из Тексаса, но породица Ролинс дошла је у Њујорк са свог острвцета Сен Томас у малом карипском архипелагу Девичанска (Виргин) острва, дакле с дела који од 1917. контролише САД. Уселили су се право у Харлем, најцрначкији део Велике Јабуке, и то у крај у којем су џезери били густо насељени много пре него што ће га репери опевати. Сонијев отац, кларинетиста, у морнарици је био подофицир послужитељ – човек тамне коже тада није ни могао догурати много више – али нипошто имућни, али просвећени родитељи дали су двоје старије деце на учење класике (клавир и виолина). Теодор Волтер Ролинс родио се 1930. и први музички утицај дошао му је од ујака саксофонисте и љубитеља блуза. Учио је клавир, а прво добио алт саксофон, био је углавном самоук: “отишао сам у спаваћу собу да пробам, и то је то”. Расна и политичка свест већ су се крчкале у Харлему и бака је малог Сонија водила на скупове за грађанска права и на демонстрације.
У кући су се слушале и плоче Фетса Волера и завичајни калипсо, а пред оближњим клубом Сони је видео плакат Луја Џордана, звезде живахног џамп-блуза, енергичне подврсте с рифовима који су наговештавали рокенрол. “У скраћеном фраку… са светлуцавим саксофоном “king zephyr”. Помислио сам, вау! То ћу ја да радим! Бићу као он.” Није прошло дуго, а вежбао је по цео дан, понекад и у плакару како би пригушио звук. На тенор прелази као тинејџер. У средњој школи свирао је с будућим “именима”, а увече би цртали себи бркове како би се прошверцовали у џез-клубове. Већ тада га је под комшијско окриље узео пијаниста Телониус Манк, особењак који је подржао непредвидљивост у импровизацији и неочекиване обраде познатих песама. После школе, Ролинс је кренуо да свира с Бадом Пауелом и Џеј Џеј Џонсоном, већ тада компонујући, а први од његових стандарда, “Олео”, брзо је стигао у репертоар Мајлса Девиса, Колтрејна и других. Сони се највише дивио тенористи Колмену Хокинсу, звезди одлазеће ере свинга и биг бендова, али је упио и лиричност Лестера Јанга и, наравно, брзински пробој Чарлија Паркера. У првој половини педесетих већ ће снимати са Манком и Мајслом, као и са Орнетом, Дизијем, Колтрејном итд. а његове композиције – “Airegin”, “Doxy”, “Pent-Up House” – постају стандарди.
САКСОФОНИСТА НА МОСТУ
Као и многи свирачи, навукао се на алкохол и хероин, хапшен је због пљачке апотеке и поседовања дроге током условне казне, одлежао је 10 месеци, али до средине те деценије ипак успео да се ослободи овисности. Године 1956. придружио се, нажалост краткотрајној, хард-бап групи Клифорда Брауна и Макса Роуча, и снимио свој шести студијски албум (снимио их је више од 60) Saxophone Collosus, започевши низ кључних остварења. Карипска плесна музика била му је у крви, па је Сен Томас увео калипсо у џез и постао незаобилазна разиграна тачка његових наступа, као и касније честа “Don’t Stop The Carnival” с ЛП плоче из 1957, а “Way Out West” (с кантри/вестерн утицајима) и “А Night At The Village Vanguard” стоје као међаши савременог џеза. Сони је међу првима пратњу оголио на само 2 инструмента.
“Freedom Suite” из 1958. истражује (још) дужу форму, надахнуту покретом/борбом за грађанска права. Лишивши се пијанисте, Ролинс није ушао у фри џез, али јесте размењивао утицаје с Орнетом Колманом, који је крчио тај пут. Чак су и заједно вежбали. Све то време Сони је наступао без престанка, од клубова преко концертних сала до фестивала, али интроспективан какав је био није био задовољан собом, па се са сцене повукао на дуже од две године како би поправио технику, али и здравље. Напустивши први брак, почео је 1959. да живи с Лусил Пирсон, која ће му постати менаџерка и супруга. Није хтео да смета комшијама, те је из стана у Њујорку свакодневно одлазио до оближњег моста Вилијамсбург и сатима на пустој пешачкој стази вежбао упркос саобраћајној буци (рачунајући и метро). Тада га је мало ко у журби примећивао, још ређе препознавао, али од 2016. у току је иницијатива да се тај мост назове по њему.
По повратку сарађивао је с трубачем Доном Черијем и снимио шест разноликих албума у три године, међу њима најпознатији The Bridge, из 1962. Врхунски сарадници и најцењеније етикете само се ређају. Опуштенији свирач, допустио је себи више балада, веселијег соула и фанка, али чак ни они којима је помало недостајало “дубоко орање” нису порицали његову импровизаторску генијалност. Солистичке одисеје и даље су изненађивале и најбоље познаваоце, публика му се стално увећавала и у Европи. Сви су схватали да је Ролинс жива енциклопедија популарних песама које једноставно воли и подстичу га да неисцрпно музицира кроз њих и око њих. Његово ексцентрично одевање и понашање – понекад је на позорници остајао у мантилу, или из таксија пред клубом излазио већ свирајући прву нумеру – посебно се примило у Енглеској у којој је 1966. снимио музику за филмску комедију Alfiе, која је прославила Мајкла Кејна. И опет, при крају шездесетих, Сони се нагло повлачи на још дужи период, борави у Индији и Јапану, медитира, проучава јогу и будизам и, наравно, музику. Вероватно је и то допринело да већину својих исписника надживи деценијама.
С ЏЕГЕРОМ КОЈИ ПЛЕШЕ
У Београду је први пут гостовао 1974. на џез фестивалу и изборио се с (не)акустичном халом Пионир. Одржавајући квалитет и у студију и, нарочито, уживо, постепено остаје последњи од великана би-бапа. Опет неочекивано, стари обожавалац џеза, бубњар Чарли Вотс са страхопоштовањем га у зиму 1980/81. позива на снимање своје групе “Rolling Stones”. Сони им није придавао велики значај, сматрајући то деривацијом црначког блуза, али Лусил га је охрабрила и – првобитно непотписан – свира на три нумере. Изузетно спреман на сарадњу, замолио је Џегера да остане у студију и мало заигра – повратне информације ради – током дирљиве завршне баладе “Waiting On a Friend”, коју је сакс соло упечатљиво испратио на топ-листе, као један од хитова с чувеног албума Таттоо Yоу. Сони се не појављује у популарном видео-споту, нити је икад више засвирао с њима, а на неколико великих концерата ту улогу ће годинама касније достојно преузети млади Џошуа Редман.
У Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку 1985. потпуно сам снима The Solo Album, дефинишући импровизовање као “компоновање у реалном времену”. И на самом крају те деценије Ролинс је опет све изненадио на гостовању у мање познатој музичкој емисији “Night Music” северноамеричке ТВ мреже НБЦ. С домаћинима музичарима (Џулс Холанд и Дејвид Санборн) обичај је био да свако после својих нумера сарађује с осталима. Кад су се у истој епизоди нашли “Was (Not Was)”, Ленард Коен и Сони, чувени продуцент Хал Вилнер убедио је потоњу двојицу да заједно пробају једну од Коенових најмрачнијих песама “Who By Fire” – о начинима самоубиства/умирања. Иако суздржани у присуству оног другог великана, Лени и Сони пружили су изванредну, зацрњену верзију коју Ролинс отвара, преплиће и затвара, неке од последњих тонова пригушивши прислањањем саксофона уз сопствену ногу.
ШАМПИОМ НАЈТЕЖЕ КАТЕГОРИЈЕ
Устоличивши га као највећег живог саксофонисту, свет је ваљда од Ролинса очекивао само још да траје и китио га свим могућим наградама. И трајао је, дуже и боље него што смо се надали. У следећи век упловио је албумом This Is What I Do. Пошто је становао неколико блокова од Светског трговинског центра, кад је 2001. дошло до терористичког напада, Сони је узео само саксофон и са Лусил се пешке спустио са 39. спрата зграде без струје. Двоумио се да ли да одржи концерт у Бостону, раније заказан за 15. септембар, и опет га је она наговорила. Обожавалац је потајно снимио ту катарзичну свирку и дао им снимак који је 2005. објављен као “Without A Song: The 9/11 Concert”. Нажалост, Лусил је преминула пре тога.
Ипак се још једном вратио. Седе браде и готово афро фризуре, због проблема с куком гегајући се као дивовски метроном, често с дречавоцрвеним делом гардеробе, тек понеким промуклим обраћањем публици и непресушном свирком свинговао је и вукао своје расвиране саставе у заразни грув. Савијао се као да дува у под, суперсонични, духовити, величанствени саксофониста. Инсистирао је да на концертима не буде никакве предгрупе и редовно је “пробијао” два сата из цуга, уз овације на највећим отвореним позорницама Европе (видети “Време” бр. 920). Нови материјал објављивао је на сопственој етикети “Doxy” и концертно пребацио и своју 80. годину, апсолутни шампион најтеже категорије. Ипак, начели су га плућни проблеми и престао је да наступа 2012, одбивши електронска помагала која би му олакшала музицирање.
Jazz It Up, рекао би див међу људима.
Извор: Време
