Са руског превела: Марина Тодић
О духовном смислу манифеста „Палантира“ (Palantir)
Америчка ИТ-корпорација „Палантир Технолоџис“ (Palantir Technologies), једна од главних извођачких фирми Пентагона, израелске армије и западних специјалних служби у сфери анализе података, објавила је програмску изјаву коју су аналитичари већ стигли да крсте као весника нове политичке реалности.
Because we get asked a lot.
The Technological Republic, in brief.
- Silicon Valley owes a moral debt to the country that made its rise possible. The engineering elite of Silicon Valley has an affirmative obligation to participate in the defense of the nation.2. We must rebel…
— Palantir (@PalantirTech) April 18, 2026
У низу наредних публикација желим да изразим мишљење о манифесту „Палантира“ који пред нама открива дубоку духовну драму у којој се иза фасаде технолошког напретка помаљају обриси древних искушења. Разматрајући овај документ не откривамо само пословну стратегију, већ антрополошку декларацију у сваком смислу, прожету духом „овога света“ – истог оног стања људског битка које се у хришћанској традицији карактерише отпадањем од Бога и ослањањем искључиво на сопствене снаге.
Овде се, по нашем мишљењу, као централна слика појављује архетип Вавилонске куле. Ово поређење престаје да буде само метафора кад спознамо суштину вавилонског греха. То је покушај човечанства да допре до неба – односно до пуноће бића и безбедности – искључиво техничким средствима, игноришући духовну вертикалу. У савременом контексту „нове цигле“ ове грађевине постају алгоритми у системима великих података (Big Data).
Док су стари градитељи хтели да „начине себи име“ тврдећи да су сами себи довољни, савремени идеолози тоталне контроле теже ка стварању система који је у стању да обрачуна и уреди стварност без учествовања Божанског Промисла.
Овде се проблем крије у замени теза. Истинско јединство човечанства, које се у богословљу назива саборношћу, заснива се на љубави и слободи сваког појединца. Манифест, пак, предлаже јединство друге врсте – кроз контролу и поделу. Овде победу слави „право јачег“ при чему технолошка надмоћ постаје инструмент владавине једних над другима. Човек у овој парадигми престаје да буде лик и подобије Божје постајући само објекат за посматрање и дигитални профил у бази података.
Штавише, у тежњи ка тоталној транспарентности запажа се опасна имитација Божјег свезнања. Бог човеково срце види да би га спасио, док алгоритамски надзор обнажава личност ради манипулације и социјалног инжењеринга. Ово човека лишава права на сакралну тајну унутрашњег живота која је потребна за покајање и духовни раст. Суочавамо се с једним од облика неогностицизма у којем се спасење и власт преносе кроз поседовање „специјалног знања“, података који човеку наводно омогућавају да управља током историје.
У есхатолошкој перспективи овакав покушај изградње „идеалног поретка“ техничким средствима изгледа као Страшни суд у најави, само што је лишен Христа и Његовог милосрђа.
То је стварање механичког сурогата раја у којем се уместо живе вере нуди алгоритамска предодређеност. Богословље нас подсећа на то да свако здање које се гради на песку људске гордости и жеље за влашћу неизбежно води ка новој подели и духовном краху. Дакле, манифест „Палантира“ се пред нама појављује као изазов: да ли ћемо моћи да сачувамо слободу у Христу у свету који живо присуство Творца покушава да замени бездушним кодом самозваних архитеката „новог Вавилона“.
О трци у ВИ-наоружању и крају етике
Једна од теза из манифеста „Палантира“, која гласи да су етичке дебате бесмислене и да је важно само ко ће први створити савршено оружје, представља квинтесенцију трагичног избора с којим се човечанство више пута суочавало, а у време високих технологија поприма фаталне размере. У богословском смислу тврдња о „бесмислености етике“ кад је реч о техничкој надмоћи није само стратешка рачуница, већ представља дубоку духовну кризу која води ка губитку саме суштине људског бића.
Историја човечанства почиње од тога што је човек призван да буде носилац лика и подобија Божјег. Ово уподобљавање Творцу се не остварује у способности разарања, већ у слободи моралног избора, милосрђа и љубави.
Кад прагматизам потпуно потисне морал долази до добровољног акта сопствене дехуманизације.
Човек, који се одрекао етичке димензије ради преживљавања, практично изјављује да је његово биолошко постојање важније од духовног предназначења. Он у том тренутку престаје да буде субјекат Божанске замисли и претвара се у функцију, у елемент сложене ратне машинерије.
Спаситељеве речи које је упутио Петру у Гетсиманском врту – „врати мач на своје место“ (Мт. 26:52) показују колико је лажна идеја о томе да „савршено оружје“ може постати гарант мира. Христос указује на духовни закон: спољашња сила коју не задржава унутрашњи закон, неизбежно рађа нови степен ентропије.
Ослањање на мач ствара илузију контроле, али у ствари поробљава човека. Онај који своју безбедност гради искључиво на страху непријатеља и сам постаје заробљеник овог страха.
Уместо да гради Царство Божје, човек почиње да зида „цитаделу смрти“ у којој једина вредност постаје човекова способност да другог ликвидира брже него овај њега.
Ова клопка опстанка обнажава најдубљи парадокс: покушавајући да спаси „цивилизацију“ по цену савести човек губи сам смисао ради којег цивилизација треба да постоји. Ако је структура друштва сачувана, али су из ње изузети милосрђе и кротост, пред собом не видимо људски заједнички живот, већ механички мравињак.
Богословље нас подсећа на то да мир није просто одсуство рата, већ је стање хармоније с Богом и ближњим.
Без етичке окоснице свака империја која је поседовала најсавршеније оружје свог времена неизбежно се распадала изнутра, јер у њој није остајао живи дух.
Христово питање о користи стицања целог света по цену губитка сопствене душе (Мт. 16:26) данас звучи као коначно упозорење. „Стећи цео свет“ јесте метафора истог оног технолошког и војног тријумфа према којем тежи рафинирани прагматизам. Међутим, душа или „савест“ је једина веза која човека чини човеком. Оштећење ове везе ради пролазне безбедности је једнако духовном самоубиству.
Дакле,
етичке дебате не само да нису бесмислене, већ чине последњу линију одбране човечанства.
Док смо у стању да споримо о добру и злу, док сумњамо у право да човек убија ради комфора, остајемо у простору Божанске слободе. Одрицање од ове унутрашње борбе у корист „савршеног мача“ значи да нас је непријатељ већ победио лишивши нас способности да будемо милосрдни, дакле, способности да будемо живи у вечности. Истинска цивилизација више не почива на снази оружја, већ на снази духа који је у стању да истини живота да предност у односу на пролазни тријумф силе.
Ваистину васкрсе Христос!
Извор: Живот цркве
