Пише: Мића Вујичић
Једна од најпознатијих светских ауторки најкраће приче говори о новој збирци Наши странци и есејистичкој књизи у којој је објаснила зашто пише.
Славна је по својим изузетно кратким, уврнутим, духовитим и снажним причама. Заплети су често узети са саме површине свакодневног живота, па у најбољим прозама продубљени до универзалних истина и траума нашег доба.
Уосталом, памтимо први сусрет, флеш-фикцију Страх, у преводу Аријане Божовић, штампану у избору из опуса у 470. броју часописа Поља, јула/августа 2011:
„Готово сваког јутра, извесна жена у нашем крају истрчава из куће бледа као креч, у капуту који лудачки лепрша око ње. Виче: ’Узбуна, узбуна’, и неко од нас јој приђе и онда је придржава све док се ти њени страхови не примире. Знамо да она све то уображава; ништа јој се у ствари није десило. Али разумемо, јер тешко да има једног међу нама који бар понекад није осетио потребу да учини исто што и она, и сваки пут, потребна нам је била сва снага којом располажемо, па чак и снага наших пријатеља и наших породица, да би нас примирила.“
Разговарали смо три лета доцније када је у недељнику Њустејтсмен штампала приповетку Стари људи нашег града. Стрпљење је очито битно… Управо се нашла међу корицама, скоро деценију и по касније, у новој збирци Наши странци, недавно објављеној у Геопоетици, у преводу Иване Ђурић Пауновић.
Оливије Гез: Свет је тотални бордел у предапокалиптичној клими
„Развој идеја захтева време, а и проналажење тачног израза за сопствене мисли може потрајати”, појашњава Лидија Дејвис у разговору за Радар. „Дакле, у том смислу, боље је не осећати потребу да се ствари брзо произведу. Али оно што ви видите као стрпљење, с моје стране може напросто бити резултат навика – то што могу започети више прича или чак целе пројекте, затим прећи на друго, а затим се вратити годинама касније да наставим рад на причи или већем пројекту.“
На две стотине и педесет страница, ређа бисере каткад сажетије – Давид Албахари је волео ту реч – од самог наслова. Тренутак нервозе у браку – кокос: „После много дана, он јој каже: ’Можеш ли да учиниш нешто с овим кокосом?’“
Поред брака, пролазност и старост јесу најважније теме. Страх од старења: „У двадесет осмој / она чезне да опет има двадесет пет.“
Живот и положај жене; питање идентитета. Упамтили смо Помало са 16. странице: „Ањес Варда, француска редитељка / рекла је у једном интервјуу / да воли да шије помало, / помало да кува, помало да ради у башти, да се помало брине о беби – / али само помало.“
Упорно упућује редовна писма. Писмо Америчкој пошти у вези са плакатом; препричавале су се њене пређашње епистоле послате директору маркетинга, произвођачу ментол бомбона…
Читалац препознаје црту каква обично одваја стихове када се гурају у штампу, вечито као испеглана кошуља у пуну путну торбу.
Без грешке: међу корицама је све до танчина испеглано!
Есејистичку књигу Into the Weeds (Иза је коров), написану за универзитет Јејл, представила је 2025, настављајући се на колеге што су пре ње одговориле – зашто пишу. Разматрајући стваралаштво Расела Едсона, и сама подвлачи: „Казала сам да је писао приче, али он каже да је писао песме.”
„Барем један од делова у једној од мојих књига – Глава, срце – написан је као песма”, наглашава наша саговорница. „То је можда једини случај. Неке изгледају као песме јер се редови преламају. Или боље речено, редови се састоје од појединачних реченица.“ Показује како би требало да се упије садржај: „Волела бих да постоји та посебна пауза пре него што се настави са читањем. Сви преломи завршавају се тачкама, другим речима, завршавају се целе реченице.“
У правилним размацима, понови се форма, тема, одређени циклус. Овог пута Разлог за славу. Трећи: „Моји родитељи су купили малу кућу у Конектикату од Џун Хавок, од раног детињства талентоване глумице и степ-плесачице. Ипак она није била толико позната као њена сестра, Џипси Роуз Ли.“
Разлози нису хронолошки поређани. Ни циклус „Прича за Шабат“.
Дознајемо да различите серије нису биле део плана. „Једноставно, написала сам Основ за славу и довољно уживала у тој идеји да почнем да примећујем друге ‘основе за славу’ те врсте који би могли постати мале приче.“
Исто се пре догодило са минијатурама из Флобера. Читала је Флоберова писма – напомиње – и почела да примећује колико често савршена прича може да се пронађе у његовим писмима. „Нисам желела да изгубим те потенцијалне сторије.“
Битан су део збирке Не могу и нећу (Геопоетика; 2015: превод: Ивана Ђурић Пауновић), такође подељене на пет великих целина обележених римским бројевима, на близу три стотине страна. Са назнаком да се ради о обради преписке француског класика.
„Размишљала сам да наставим серију, да прочитам целокупна писма и извучем сваку могућу. Али не, нисам, јер сам се тада већ бавила нечим другим.“
Незаобилазна је Куваричина лекција. Откриће да је Флоберова куварица била и учитељица; да пет година није знала да Луј-Филип више није краљ Француске. Чињеница је, на Гиставово запрепаштење, ни најмање није занимала. Епилог Дејвисове по Флоберу: „А ја још мислим да сам интелигентан човек! У поређењу с њом, ја сам имбецил.“
Америчка књижевница, која се на сцени појавила половином седамдесетих, када је у малој издавачкој кући основаној с првим супругом Полом Остером објавила Тринаесту жену – превела је с француског и других језика Флобера, Пруста, Бланшоа, Битора, Сименона, Сартра, Лериса. Добила орден француске владе Витеза реда уметности и књижевности. Макартурову стипендију, награду за заслуге Америчке академије, Међународни Букер.
Активно учествује у литерарном животу. На крају Наших странаца налази се попис издања у којима су се њени радови појавили први пут, каткад у донекле измењеној форми или са другачијим називом. Зборници, листови, часописи били су важна места за ауторе и ауторке. Својеврсна проба…
„Корисно је слати прозу и поезију часописима, јер подстиче навику усавршавања краћег писаног дела у трену, с конкретним, ужим, непосреднијим циљем. Може произвести бољи текст него када бих покушала да ревидирам гомилу наслова одједном за књигу. Но, све се драстично мења у нашим културама. Ко зна каква се радикална промена крије иза угла, и у писању и у издаваштву!“
Податак из биографије да живи у северном делу савезне државе Њујорк, подсетио нас је колико се њених јунака врзма по унутрашњости, селу, возовима.
Не прећуткујемо да смо у дужем комаду Овде на селу (две странице) подвукли запажање: „Има дана кад се кућа тресе од неких тајанствених вибрација као да се некакав огроман човек баца на улазна врата.“
Писац Џорџ Сондерс држи да је хумор „отвореност, искреност која долази из неочекиваног или обично недозвољеног правца“.
Тешко је дефинисати духовитост Лидије Дејвис, али несумњиво јесте јединствена. Треба погледати књижевне вечери на Јутјубу: колико је озбиљна док се публика грохотом смеје.
Сматра да је Сондерсова идеја интересантна, али да не повезује хумор са искреношћу или недозвољеним: „Одређене врсте хумора, или хумор на одређене теме, на пример, политички хумор. Сећам се да сам проучавала Бергсонове списе и сазнала да је основа хумора увек – несклад. Да ли је ишта ‘увек’ – ово би ваљало проверити… Најлакши пример је вајкадашња циркуска тачка малог аутомобила који улази у арену, па из њега изађе десетак кловнова. Несклад између величине аутомобила и броја кловнова. Класично клизање на кору од банане. Несклад достојанства особе и тог апсурдног пада.“
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (четврти дио)
Издање Into the Weeds пикантерија је за старог читаоца и мамац за новог. Лакше ће ступити у особени свет и разумети поетику, поштујући границу после које ни списатељица неће да зна одређене појединости. Мање ће одговарати „зашто пише“ – више како дела настају.
Пре дванаест лета је саопштила: „Стално пратим оно за шта сам се заинтересовала. Никада не доносим суд да ли је ствар која ме занима ‘вредна’ писања или не. Била у питању мува која протрља ножице, крава крај пута на селу или старци у старачком дому. Уколико сам ганута, запишем понешто о њима. У бележници, на комадићу папира или на компјутеру. Запажање или белешку не претварам нужно у причу, али ако имам довољно грађе – да.“
Иза је коров нуди генезу настанка низа сторија из збирке. Уживање је пролазити кроз обе књиге истовремено. Bother је кључна реч; сиров материјал, одређене фасцинације, биле краве уз друм или сенка зрна соли – узнемиреност да се са несређеном градом нешто уради. Емоција: шта долази споља, шта изнутра. Улога језика – сачекаћемо превод и прецизно одгонетнути.
Засад тек да разумемо настанак Учења немачког: „Читав живот сам покушавала да боље научим немачки. / И најзад! Али сада сам стара и болесна. / Ускоро ћу умрети. / Али када ме ставе у гроб, / негде ћу, /у свом мозгу, имати боље знање немачког.“
У одговору Јејлу наводи да је наведена фикција кренула смрћу жене коју није добро познавала, али јесте била увидела да је духовита, блага, оштра, сталожена, с много успомена на село. Смрт те даме неколико месеци доцније, довешће је до закључка како је смрт зачас однела тај богати ум. Тужна и запрепашћена – приводимо завршетку Into the Weeds – довела је у сумњу наводну бестелесност мисли. Све је повезала са сопственим учењем немачког, а трећи елемент била је песма из фолклора, од три реда, преведена са черемиског језика. Неко схвата да није требало да почиње „црвене вунене рукавице“: јесу готове али и живот.
Стихови су дали образац. Хумор – штос са немачким. „Прихватање и артикулација“ нечега што раније није разумела – ублажавање жалости без помињања одласка пријатељице.
Отворено је затворила: „Мора бити да је један разлог зашто пишем ослобађање од терета јаких осећања, њихово извлачење из себе и стављање у праву форму, форму коју могу делити с другима…“
Летња прича
Проза Лидије Дејвис Отац улази у воду из Наших странаца, подсетила нас је на књижевника Давида Албахарија (1948–2023), нашег највећег мајстора сажетог исказа. У целини преносимо Албахаријеву сторију из Необичних прича под насловом Мој отац у базену:
Веома опрезно, мој отац стаје на руб базена. Изгледа као да ће да скочи, али он се сагиње, седа и урања стопала у воду. Тек касније ће, када се привикне на температуру, спустити цело тело у базен, и запливаће незграпно, укочене главе, у страху да му нека кап не падне на косу. Тако плива, тачније речено: тако плута до супротне стране, одакле се, након кратког одмора, враћа назад. Понавља то још једном, а онда плива до металних степеница и излази из базена. Док хода према сунцобрану, влажни поточићи извиру из његових гаћа за купање и вијугају му низ колена и листове, све до стопала. Мој отац, међутим, прво брише косу, иако је она сасвим сува, потом пребацује пешкир преко рамена и тоне у лигештул. У танушној сенци сунцобрана, белина његове коже још више пада у очи него у базену, где одсијава као крљушт.
Извор: Радар
