Фалсификоване дипломе, научна звања, докторати, титуле, лажне биографије постале су значајно обиљежје црногорске мултикултуралности.
Kада број фалсификата достигне број оригинала, а ми смо близу томе, онда се оригинали третирају као глупости на које се безразложно потрошило вријеме. Све се могло ријешити новцем, уплатом на даљину или путовањем и исплатом директно на руке. Односи ђак ‒ учитељ, студент – професор, кандидат – ментор, времена учења и студирања постали су смијешна прошлост. Црногорско друштво се изругује том застарелом и превазиђеном времену.
Док је студирао на Јагелонском универзитету у Kракову Ива Андрића је на чај позивао професор историје културе Марјан Ждјеховски. Разговора у дому свог професора Андрић се увијек с радошћу сјећао.
Kада је негдје у исто вријеме Станислав Винавер на Сорбони студирао музику, језике, физику, математику био је позиван од стране свог професора, чувеног математичара Анри Поанкареа на вечере. Студент Винавер се тамо у својству госта упознао са Рејмондом Поанкареом који ће у периоду од 1913. до 1920. године бити предсједник Француске владе.
Kао студенти и Андрић и Винавер су талентом дојмили своје професоре. Њихова сазријевања у интелектуалним круговима Европе донијела су користи и друштву и држави и људима међу којима су се кретали.
Разговори и дружења професора са даровитим студентима више су припадали интелектуалним потребама и радозналостима времена него педагошкој пракси. Примјере Андрића, Винавера и других с почетка прошлог вијека тешко је достићи и поновити данас али их је корисно предочити широкој јавности државе премрежене фалсификатима од врха до дна.
У малој земљи каква је Црна Гора блискост студената са професорима требала би бити што израженија поготово на Академијама гдје се студира култура, музика, умјетност али једнако важно и онамо гдје се ради о базичним студијама природно-математичких усмјерења. Са тог списка изоставио бих само кружоке на којима доминирају теме фокусиране на сплет површних флоскула о историји, о националним фолклористикама и о заштитничкој политици посвећеној псеудоидентитетима. Тамо су се фалсификати и оригинали поодавно стопили и претопили у веома блиске односе наручилаца, продаваца и купаца.
Велика је привилегија да мали град попут Цетиња добије три Академије умјетности – ликовну, музичку, позоришну. Никада ми није било јасно зашто је Универзитет Црне Горе професорима тих Академија додјељивао станове у Подгорици а не на Цетињу гдје су радили и гдје су требало да буду на услузи својим студентима за разговоре, консултације, дилеме, дебате. Питао сам се зашто се ни послије 30 година професори и студенти академија нијесу одомаћали на Цетињу и подигли ниво културе граду.
Одговор сам добио на Цетињској аутобуској станици када сам видио да из истог аутобуса излазе и професори и студенти и да се истим аутобусом послије завршених часова онако уморни попут надничара заједно враћају у Подгорицу гдје им неће бити стало ни до разговора ни до испијања чаја.
Умјесто да развија традицију ширења, усвајања и укорењивања знања Црна Гора обезбјеђује и продужава линијске превозе. Плодоносној факултетској тури Подгорица-Цетиње-Подгорица придружила се још плодоноснија тура Подгорица-Kрагујевац-Подгорица с прикључком за Ниш, затим тура Цетиње-Нови Пазар-Цетиње, па тура Подгорица-Брчко-Подгорица и тако редом нове и нове туре ка разним факултетима, на којима су се могле узбрати дипломе и научна звања као печурке послије кише на претходно опожареном тлу.
Можете то данас називати међудржавним сарадњама, трансграничним научним пројектима, проевропским интеграцијама али суштина остаје иста. Фалсификати су понизили и обесмислили оригинале. На нашим Универзитетским јединицама слабо се његују атмосфере преношења знања, учења, научних радозналости и размјена креативних мишљења на релацији студенти професори. Недовољно се поклања пажње стваралачким потенцијалима путем сарадњи, поштовања и знанствених зближавања ђака и учитеља.
Могућности развоја правих знања у црногорском друштву увелико су потиснута и обесмишљена најездама фалсификата и експресним папирологијама о научним титулама до којих се долази аутобуским, аутомобилским, авионским превозом.
Док год нам те административно овјерене титуле факултетских професора, њихових студената, дипломираних стручњака и експерата буду пристизале поменутим саобраћајним линијама лажни студенти, магистри, доктори неће имати ничега лијепога ни кориснога да се сјете из доба својих лажних учења.
Пише за Журнал Ранко Рајковић
