Ове недеље одржани су избори у више држава, неке од њих се потпуно разликују међу собом. Избори су били у Босни и Херцеговини, Бугарској, Бразилу и Летонији, па иако бразилски са собом носе претњу актуелног председника Болсонара да неће прихватити пораз на изборима, а бугарски изборни процес је произвео италијанско-шведски сценарио, избори у БиХ заправо показују колико је та држава дисфункционална.
Најновији подаци Уније за одрживи повратак и интеграције БиХ показују да је током 2021. године из те државе отишло 170 хиљада људи, а скоро пола милиона, почевши од 2013. године. Имајмо на уму да је 2021. година била година епидемије, што је отежавало емиграцију, али то није спречило велики број грађана БиХ да напусте своју земљу. Стопа незапослености међу младима у БиХ је на нивоу од 60%, док више од 50% младих који су незапослени чека посао дуже од две године, а 25% дуже од чак пет година.
И друге национално нехомогене државе имају проблема да саставе владу, сетимо се белгијског случаја, међутим поделе у развијеним државама су онолико етничке колико су и финансијске – главно питање не представљају границе или доживљај историјске правде са становишта једне етничке групе, већ колико ће буџетских средстава користити одређени регион и да ли му је у том погледу корисније да постане независна држава или да остане у аутономном статусу. Овакви сукоби само су амплификовани етничким разликама, али пошто у корену поделе нису етничке омразе, већ материјални егоизам, изгледи за међуетничко насиље су ништавни.
БиХ има све што једна држава не треба да има – политичке установе базиране на етничком принципу, право вета и опструкције на централном нивоу од стране етно-политичких институција, па чак и елементе спољне управе (високи представник који мења постизборне процедуре формирања институција уочи завршетка изборног дана). БиХ опстаје као држава све ове године кроз спољни притисак, а тај притисак је део опште концепције за Балкан по којој већ утврђене границе не подлежу промени, што је опет принцип који је нарушен у случају Косова.
Иако су бошњачки и хрватски представници у председништву номинално из партија које нису националистичке провенијенције, они ће свеједно бити у сукобу са нескривено националистичким Додиком (ако се ништа непланирано у међувремену не догоди), док ће парламенти два дела БиХ опет бити под утицајем националистичких партија све три етничке групе. Мање-више је остварено оно што је сада у току рата у Европи неопходно, контролу над спољном политиком БиХ имаће ненационалисти, док ће унутрашња политика остати непромењена.
Ништа од овога не решава и неће решити проблеме с којима се суочава БиХ. Грађани ће наставити да се исељавају, они који остају наставиће да гласају за етничке партије, а етничке партије ће доказивати своју подобност кроз потпиривање сукоба што им опет доноси гласове. Нигде неће нестати ни СДА, ни ХДЗ БиХ, ни СНСД. Агонија политичке дисфункционалности се наставља.
Александар Ђокић
