Политичари су давно увидели корист од добрих односа са најекстремнијим групама са трибина и радо их користе дуже од три деценије. Тако имају на располагању праве приватне армије, док се полиција налази у процепу јер не зна кога сме да хапси а кога не. Цену тога упорно плаћају грађани и српски фудбал.
Шта се догодило Србији да постане европски Мексико, да у њеном главном граду, по угледу на озлоглашене нарко-картеле људе отимају, муче, касапе, комадају и све то са поносом сликају, снимају и те снимке шаљу или својим пословним партнерима као доказ или противницима као упозорење.
Како су од група навијача чији је највећи злочин био да се напију и потуку постали кланови који сеју страх и трепет, наоружани су до зуба, војнички организовани, обрћу милионе од послова обезбеђења, рекетирања, продаје играча и трговине дрогом?
Екстремне навијачке групе у Србији, по угледу на Енглезе и Италијане, у Србији настају осамдесетих година, али су самосталне и независне биле кратко време. Политичари су брзо увидели њихов потенцијал и врло брзо почиње сарадња државе са најекстремнијим делом навијача са трибина.
Када се са северне трибине где су традиционално смештени навијачи „Црвене звезде“ зачуло: „Делије, делије, хај’мо сви у глас, Вук Драшковић навија за нас!“ Слободан Милошевић је тамо хитно делегирао проверени кадар који је већ дуго сарађивао са тајном службом – Жељка Ражнатовића Аркана.
„Жељка фудбал није уопште интересовао, он не да није знао где је северна трибина, није знао где је стадио. Али добио је задатак да преузме навијаче и то је урадио. Брзо је видео да од фудбала може да има велику корист“, рекао је један Арканов близак сарадник који је желео да остане анониман.
Аркан уводи чврсту, војничку организацију међу Делије, који се заправо састоје од мноштва група и подгрупа, а нешто касније, када крећу ратни сукоби у бившој Југославији, неки од навијача и стварно завршавају у војсци, али Аркановој, у Српској добровољачкој гарди. Вођа једне од најјачих навијачких фракција био је Небојша Ђорђевић Шуца, својевремено је цео Београд био ишаран гафитима са три слова ШРД, што је значило Шуца Ред девилс, како се звала навијчка група на чијем челу је био.
Шуца је од првог дана био члан Арканове гарде, борио се на свим фронтовима, догурао до чина пуковника и преживео је рат. Али, није преживео мир, јер је изрешетан испред куће у Земуну 12. октобра 1996. у 28. години. Иначе, његова удовица Александра удала се касније за Шуциног ратног друга, Милорада Улемека Легију.
Да би збринуо неке од својих бивших сабораца Ражнатовћ је својевремено основао и агенцију за обезбеђење симболичног имена „Делије“. Тако су навијачи схватили да од тог посла може лепо да се заради.
Заузврат, са северне трибине се више никада није чуло ништа против режима или Слободана Милошевића. Навијачи црвено-белих и данас функционишу по војничком устројству, постоји јасна и чврста хијерархија.
Навијачи Партизана су се врло рано поделили у две зараћене фракције које су често више ратовале међусобно него против навијача других клубова. Са једне стране била је групација окупљена око „Алкатраза“ а са друге су били „Забрањени“. Вође „Алкатраза“ биле су на платном списку управе клуба, а тако су се повезали и са неким политичарима.
Упркос бројним убиствима, и све очигледнијој улози „навијача“ у трговини наркотицима, пословима обезбеђења и рекетирању, држава није предузела неку већу или константнију акцију против група које више одавно нису биле навијачке, већ, како би то у тужилаштву рекли: организоване криминалне групе.
После 5. октобра ситуације се није променила ни милиметар. Навијачи су се представили као „првоборци“ промена и задржавају повлашћен статус. Улазе у управе и скупштине клубова, па и у политику. Захвалност Делијама нова власт је показало тако што је једног од виђенијих навијача, Јована Шурбатовића именовала за градског секретара за спорт и омладину Београда, а касније је Шурбатовић догурао и до Генералног секретара Фудбалског савеза Србије.
Једину праву акцију против хулигана српске власти предузеле после смрти француског навијача Бриса Татона 2009. године у Београду, за чије убиство су осуђени навијачи Партизана и то из групе „Алкатраз“. Најјача навијачка група Партизана је практично обезглављена, они оји нису били у бекству осуђени су првостепено на вишедеценијску робију.
Све то се догодило најверованије због страног притиска, јер судска пракса показује да је број оптужених мањи а изречене казне блаже, ако су у питању домаћи навијачи.
Промена власти 2012. није донела заправо ништа ново. Ипак, гробари дочекују Александра Вучића, декларисаног навијача Црвене звезде који се поноси својом навијачком прошлошћу, на нож. Како Вучић постаје премијер, а потом и председник, са јужне, партизанове навијачке трибине чује се погрдно скандирање на његов рачун.
Тада се појављује нова навијачка група коју предводе покојни Александар Станковић звани Сале Мутави и његова десна руке Вељко Беливук звани Веља Невоља. Имају занимљиво име „Јањичари“, јер су у питању углавном бивши навијачи другх београдских клубова. Они испуњавају празнину која је настала јер су вође најјаче фракције „Алкатраз“ или у бекству или у затвору. И трибина је утихнула.
Занимљиво да Станковић, правоснажно осуђен 2013. године на пет и по година затвора због организовања криминалне групе која се бавила препродајом дроге није у затвору провео ни један једини дан. Он је успешно три године одлагао одлазак на издржавање казне из здравствених разлога, а у међувремену је ишао на утакмице, а учествовао је, управо са Беливуком, у нападау и пребијању возача Милоша Вазуре, тадашњег председника ФК „Партизан“. Станковић је изрешетан у Бачванској улици, код Окружног затвора 2016. године.
Јањичаре преузима Вељко Беливук који их ребрендира у „Принципе“. Беливук и његова група, уз подршку функционера полиције, заводе терор не само на трибинама, већ и ван њих, док полиција, БИА и тужилАађтво окрећу главу. Беливук и његов заменик Марко Миљковић су ухапшени због убиства Властимира Милошевића у центру Београда 2017. године, али се се завршило фијаском, јер су докази, пре свега ДНК трагови, отпадали један по један па Беливук и Миљковић излазе из притвора као слободни људи.
Ову правну победу Беливук схвата као да је добио дозволу за лов и у наредних неколико дана многи људи који су се замерили његовој групи или бивају убијени или нестају без трага. Заузврат, Беливук обезбеђује људе који су спремни да нападну демонстранте, или мирне протесте претвори у насилне демонстрације.
Неки чланови обезбеђења инаугурације председника Републике Александра Вучића су такође и обезбеђење ноћних клубова које држе управо „Принципи“. Када је трајао полицијски час, и када је почело лупање у шерпе, управо су навијачи били задужени да се пењу на кровове и пале бакље.
Почетком фебруара полиција хапси Беливука, Миљковића и још тридесетак чланова „Принципа“, а у августу је подигнута оптужница која их терети за пет теших убистава, трговину наркотицима, илегало поседовање оружја. На оптужници нема ниједног активног полицајца, ниједног политичара, нема функционера, судија, тужилаца. Ипак, на први поглед се чини да је држава решила да се коначно обрачуна са криминалцима који су се инфилтрирали међу навијае.
А онда се појавила слика насмејаног министра полиције Александра Вулина са једним од вођа навијача ФК „Рад“ Владимиром Ковачевићем Ковачом, вишеструко осуђиваним, између осталог и због поседовања аутоматског оружја. Вулин се правдао да није знао ко је особа са којом се загрљен слика. Потом се појавио и видео снимак из једног локала где се Ковач поздравља и са бившим министром унутрашњих послова Небојшом Стефановићем.
Као пример како треба решавати проблем са хулиганима, који су код нас постали организовани криминал, узима се британска премијерка Маргарет Тачер, коју су звали и Гвознеда лејди. Она је, у року од пет година, од трагедије на стадиону Хејсел до 1989. очистила енглеске стадионе од хулигана строгим казнама и немилосрдним прогоном. Она је 1988. изјавила : „Заиста морамо склонити ову љагу са наше репутације”. Данас се утакмице у Енглеској играју без заштитне ограде.
Тадашњи српски премијер, Александар Вучић, на конференцији за медије 2016. године на питање новинара „Инсајдера“: Када ће држава кренути у борбу против хулигана?“, премијер Вучић, познат по својим изјавама како се никога и ничега не боји и да свима и свакоме сме да изађе на мегдан одговорио је између осталог и следеће: „Немамо тренутно довољно снаге за то“.
Милош Лазић
Извор: Нова.рс
