Зашто се „европејска” Црна Гора брани од вјеронауке?

Ових дана представници бивше власти (ДПС, СДП и  „независни” интелектуалци) удружени са паметарима из УРА-е, показују и доказују своје европејство тако што се залажу да се вјеронаука НИПОШТО не уводи у црногорске школе. У њиховој дикцији и гласовној модулацији јасно се учитава убјеђење да је Црна Гора настрадала и да ће бити враћена у средњи вијек, ако неко и помисли да овакав предмет уведе (врати) у школе Црне Горе. Вјеронаука у нашим учионицама то би био доказ да је  „клерикална Влада” успјела у свом тајном науму да нас уназади и да Цркви преда управљање државом. Па да видимо, на основу чега се вјеронаука супротставља Европи, у главама наших  „европејаца”?

Готово све европске државе имају вјерску наставу у јавним школама. Изузетак су Словенија, Албанија, Црна Гора и Француска, која је направила отклон још од револуције 1789, али и она преко широке мреже римокатоличких школа и факултативне наставе у појединим регионима даје могућност да се ученици вјерски образују у својој религији. Најпростија анализа показује да у Европи постоји неколико модела организације те наставе: као конфесионални предмет обавезан за све ученике, конфесионални изборни са алтернативом етике или неког другог хуманистичког предмета, или као неконфесионални предмет општеобразовног религијског садржаја.

Келнска Катедрала, (Фото: Википедија)

Модел обавезне конфесионалне вјерске наставе значи да предмет организује и спроводи црква или вјерска заједница, да је она део јавних школа и да је обавезна за све ђаке. Тако је у Аустрији она обавезан предмет, а цркве и вјерске заједнице су одговорне за организацију и спровођење часова и припрему плана и програма док надзор спроводи држава. У Њемачкој је обавезна, а изучава се римокатоличка и протестантска религија. У одређеним покрајинама постоји опциони предмет, док је у Берлину, Бремену и Хамбургу уведена неконфесионална вјерска настава, што значи да се изучава религија као предмет општеобразовног типа, а за његову организацију нијесу надлежне цркве и вјерске заједнице. Због великог броја миграната, Њемачка уводи и исламску вјеронауку у образовни систем.

Вјерска настава је обавезна и у Сјеверној Ирској, на Kипру и у Грчкој, гдје црква има важну улогу у друштвеним и економским активностима. У Белгији више од половине укупног броја ученика иде у школе чији је оснивач Римокатоличка црква које имају конфесионалну вјерску наставу. У осталим јавним школама она је обавезан предмет, за који може постојати алтернатива у виду наставе етике. Шпанија такође има конфесионални модел. До Устава 1978. предмет је био обавезан за све ученике, а сада је изборни. Изузетак од обавезног изучавања веронауке је Италија.

Неконфесионални тип вјерске наставе присутан је у Финској, која има хришћанску, већином лутеранску верску наставу. Постоји и алтернативни предмет етика, али га похађа мали број ученика. Шведска има верски неутралан, неконфесионалан предмет, који је обавезан за све ученике у државним школама. У Холандији се, такође, у јавним школама спроводи неконфесионална верска настава. Међутим, само 25 одсто школа у тој држави су јавне. Школство је децентрализовано и приватизовано, па приватне, међу којима и црквене школе, могу да спроводе конфесионалну наставу религије.

Евангелистичка црква у Финској, (Фото: Википедија)

Енглеска по свом специфичном уставно-правном и политичком систему, има и посебно регулисану вјерску наставу. Она је у јавним школама неконфесионалног типа, али енглеска Црква и друге хришћанске заједнице могу да утичу на њен садржај. Kомитети, у којима су представници Цркве Енглеске, других хришћанских заједница, удружења наставника и локалне образовне власти, дају сагласност на програм. Предмет је општехришћанског карактера и садржи учења свих хришћанских цркава присутних у тој земљи.

Посткомунистичке земље Европе, већином су развиле конфесионални модел изборног типа. Све су, за разлику од западноевропских земаља, послије Другог свјетског рата имале прекид у изучавању веронауке у државним школама. Са прекидом социјалистичке уставности, са завршеном денационализацијом, прихвата се и значај улоге цркве у друштву, па се овај предмет уводи у школе. Пољска, Словачка и Румунија имају конфесионални тип предмета. У Пољској је уведен 1999. а ученицима се као алтернатива нуди етика. У Летонији и Литванији спроводи се конфесионална вјерска настава, а алтернатива је такође етика.

Руска Федерација је од 2000. експериментално спроводила вјерску наставу и зависила је од добре воље власти појединих региона. Од 2012. она се званично спроводи у свим школама Федерације. Предмет је изборни и зове се основи религиозне културе и свјетске етике. Има шест модула, а родитељи се опредељују за један. Поред основа православне културе, предмети конфесионалног типа су и основи исламске, будистичке и јудаистичке културе. Два предмета су неконфесионалног карактера – основи свјетске религиозне културе и основи свјетске етике.

Изгледа, да смо и овдје, по обичају, већи европејци од самих Европљана, или што би народ рекао –  „већи католици од Шпанаца и Италијана”!

Милија Тодоровић