Ових дана представници бивше власти (ДПС, СДП и „независни” интелектуалци) удружени са паметарима из УРА-е, показују и доказују своје европејство тако што се залажу да се вјеронаука НИПОШТО не уводи у црногорске школе. У њиховој дикцији и гласовној модулацији јасно се учитава убјеђење да је Црна Гора настрадала и да ће бити враћена у средњи вијек, ако неко и помисли да овакав предмет уведе (врати) у школе Црне Горе. Вјеронаука у нашим учионицама то би био доказ да је „клерикална Влада” успјела у свом тајном науму да нас уназади и да Цркви преда управљање државом. Па да видимо, на основу чега се вјеронаука супротставља Европи, у главама наших „европејаца”?
Готово све европске државе имају вјерску наставу у јавним школама. Изузетак су Словенија, Албанија, Црна Гора и Француска, која је направила отклон још од револуције 1789, али и она преко широке мреже римокатоличких школа и факултативне наставе у појединим регионима даје могућност да се ученици вјерски образују у својој религији. Најпростија анализа показује да у Европи постоји неколико модела организације те наставе: као конфесионални предмет обавезан за све ученике, конфесионални изборни са алтернативом етике или неког другог хуманистичког предмета, или као неконфесионални предмет општеобразовног религијског садржаја.

Модел обавезне конфесионалне вјерске наставе значи да предмет организује и спроводи црква или вјерска заједница, да је она део јавних школа и да је обавезна за све ђаке. Тако је у Аустрији она обавезан предмет, а цркве и вјерске заједнице су одговорне за организацију и спровођење часова и припрему плана и програма док надзор спроводи држава. У Њемачкој је обавезна, а изучава се римокатоличка и протестантска религија. У одређеним покрајинама постоји опциони предмет, док је у Берлину, Бремену и Хамбургу уведена неконфесионална вјерска настава, што значи да се изучава религија као предмет општеобразовног типа, а за његову организацију нијесу надлежне цркве и вјерске заједнице. Због великог броја миграната, Њемачка уводи и исламску вјеронауку у образовни систем.
Вјерска настава је обавезна и у Сјеверној Ирској, на Kипру и у Грчкој, гдје црква има важну улогу у друштвеним и економским активностима. У Белгији више од половине укупног броја ученика иде у школе чији је оснивач Римокатоличка црква које имају конфесионалну вјерску наставу. У осталим јавним школама она је обавезан предмет, за који може постојати алтернатива у виду наставе етике. Шпанија такође има конфесионални модел. До Устава 1978. предмет је био обавезан за све ученике, а сада је изборни. Изузетак од обавезног изучавања веронауке је Италија.
Неконфесионални тип вјерске наставе присутан је у Финској, која има хришћанску, већином лутеранску верску наставу. Постоји и алтернативни предмет етика, али га похађа мали број ученика. Шведска има верски неутралан, неконфесионалан предмет, који је обавезан за све ученике у државним школама. У Холандији се, такође, у јавним школама спроводи неконфесионална верска настава. Међутим, само 25 одсто школа у тој држави су јавне. Школство је децентрализовано и приватизовано, па приватне, међу којима и црквене школе, могу да спроводе конфесионалну наставу религије.

Енглеска по свом специфичном уставно-правном и политичком систему, има и посебно регулисану вјерску наставу. Она је у јавним школама неконфесионалног типа, али енглеска Црква и друге хришћанске заједнице могу да утичу на њен садржај. Kомитети, у којима су представници Цркве Енглеске, других хришћанских заједница, удружења наставника и локалне образовне власти, дају сагласност на програм. Предмет је општехришћанског карактера и садржи учења свих хришћанских цркава присутних у тој земљи.
Посткомунистичке земље Европе, већином су развиле конфесионални модел изборног типа. Све су, за разлику од западноевропских земаља, послије Другог свјетског рата имале прекид у изучавању веронауке у државним школама. Са прекидом социјалистичке уставности, са завршеном денационализацијом, прихвата се и значај улоге цркве у друштву, па се овај предмет уводи у школе. Пољска, Словачка и Румунија имају конфесионални тип предмета. У Пољској је уведен 1999. а ученицима се као алтернатива нуди етика. У Летонији и Литванији спроводи се конфесионална вјерска настава, а алтернатива је такође етика.
Руска Федерација је од 2000. експериментално спроводила вјерску наставу и зависила је од добре воље власти појединих региона. Од 2012. она се званично спроводи у свим школама Федерације. Предмет је изборни и зове се основи религиозне културе и свјетске етике. Има шест модула, а родитељи се опредељују за један. Поред основа православне културе, предмети конфесионалног типа су и основи исламске, будистичке и јудаистичке културе. Два предмета су неконфесионалног карактера – основи свјетске религиозне културе и основи свјетске етике.
Изгледа, да смо и овдје, по обичају, већи европејци од самих Европљана, или што би народ рекао – „већи католици од Шпанаца и Италијана”!
Милија Тодоровић