Дубровачки хисторичар Стјепан Ћосић у монографији о Луји Војновићу наводи да је отац Луја и Ива Војновића, Константин, врсни професор на Правном факултету у Загребу, себе сматрао Хрватом, док се Иво, писац, аутор „Дубровачке трилогије“ осјећао Југославеном, а Лујо, књижевник, хисторичар, правник, дипломата и преводилац, сматрао се Србином.
Блискост и комплексност односа католика и православаца на јужнославенску тлу добро осликава феномен Срба католика у Дубровнику, средином и крајем 19. и почетком 20. вијека. Тај рекли бисмо контрадикторни спој – Србин католик – говори очито о непрестаном прожимању култура на увијек узнемиреном јужнославенском простору, али с друге стране овакав чудан покрет говори и о магији наших живота, у које судбина често утискује крајње невјеројатне линије.
Да би се разумио феномен Срба католика у Дубровнику средином 19. вијека, мора се рећи да је то чудо живота у тадашњем Дубровнику изгледало тако да се Дубровчани након пропасти Дубровачке Републике 1808. године и краткотрајне власти Наполеонових трупа никако нису могли помирити с аустро-угарском окупацијом која је потом услиједила. Један дио већинских Хрвата, као и Срба, којих је тада у Дубровнику био знатан број, измијешали су се у покрет Срба католика, желећи тако, идентифицирајући се национално Србима, показати да су они за славенско уједињење а не за припадност хабсбуршком царству. И данас трају полемике о томе да ли су Срби католици у Дубровнику били некакво кукавичје јаје српског хегемонизма или не, али сами Дубровчани у новије вријеме, у радовима властитих хисторичара, врло уравнотежено говоре о том времену, појави Срба католика и сложеним слојевима културе која је обликовала Дубровник кроз вјекове. Тада, средином 19. вијека, Дубровчани једноставно нису жељели, након хиљаду година самосталности у Дубровачкој Републици, да сада буду поданици туђих владара и заборављени град на рубу Аустро-Угарске монархије. Излаз се тражио у панславизму, илирском покрету и уједињењу са Србијом, која је у то вријеме била једина колико-толико независна држава Славена на Балкану.
Панславистичке идеје и тежње
Знакова и симбола панславенског повезивања било је довољно: Дубровчани су, на примјер, познавали ћирилицу која је на Медитерану постојала далеко прије њих и у том смислу вриједи споменути врло инструктивно предавање хисторичара Кристиана Паскојевића у Дубровнику у новије вријеме о шест вјекова ћирилице у овоме граду. Једнако тако познавали су и српску традицију, која је преко дубровачких трговинских веза са средњовјековном српском државом и царем Душаном у Дубровнику и око њега била вјековима присутна. У том смислу вриједи се присјетити дубровачког сликара из породице Срба католика, Марка Мурата (1864. – 1944.), који је заслужан што су Кнежев двор и градске зидине проглашене споменицима културе, но његово најпознатије ђело је велика хисторијска композиција „Долазак цара Душана у Дубровник“, за коју је добио брончану плакету на свјетској изложби у Паризу 1900. године. Недавно објављена књига „Дубровачки колури – успон и пад србокатолика“ дубровачког новинара из XИX вијека Антуна Стражичића, коју је за штампу приредио данашњи дуборовачки хисторичар Стјепан Ћосић, описује знамените дубровачке личности, али и нижу интелигенцију, ђаке, студенте и младе занатлије, међу којима су били доста распрострањени и Срби католици.
Најважније од свега јест да су се у то доба многи Славени различитих култура, нација и конфесија на Балкану жељели ујединити па је и припадност „Србин католик“ био орден на грудима многих Дубровчана у борби против окупатора – Венеције, Беча, Будимпеште и Истанбула. Или, како у књизи „Дубровачки Срби католици – истине и заблуде“ пише њен аутор, дубровачки хисторичар Никола Тоља, „тада је у Дубровнику било част бити Србином католиком“. Данас то тешко могу схватити људи десне оријентације и у Србији и у Хрватској, али у оно вријеме Србија, која се тешком муком извлачила из турског ропства, за околне је Славене била Пиемонт, стожер независности и будућег уједињења.
Срби католици, који су прихватили српску националну и политичку идеју, нису били само дубровачки, него и далматински и бокељски феномен, каже др. Тоља. У Сплиту је тако постојао врло респектабилан српско-католички круг интелектуалаца који се окупио око католичког свећеника Јакова Групковића и у њему су биле истакнуте особе онога времена, од бриљантног правника и дипломата Лује Бакотића, до књижевника Иве Ћипика, чија биста и данас стоји у дворишту Готичке куће у Болу на Брачу. На дубровачкој културној и политичкој сцени тога времена тако је Балтазар Богишић, један од најугледнијих дубровачких Срба католика, спомиње у својој студији Тоља, био министар правде Краљевине Црне Горе, Матија Бан био је одгајатељ будућег краља Александра Карађорђевића (по њему је један данашњи кварт у Београду назван Баново брдо), а на тој га је дужности наслиједио Лујо Војновић. Иначе, за породицу Војновић карактеристично је одушевљење према будућем уједињењу. Споменути дубровачки хисторичар Стјепан Ћосић у монографији о Луји Војновићу наводи да је отац Луја и Ива Војновића, Константин, врсни професор на Правном факултету у Загребу, себе сматрао Хрватом, Иво, писац, аутор „Дубровачке трилогије“ осјећао се Југославеном, а Лујо, књижевник, хисторичар, правник, дипломата и преводилац, сматрао се Србином.
Још је низ Дубровчана у 19. вијеку обављало високе дужности у Србији и Црној Гори, гледајући у тим државама прије свега носитеље будућег јужнославенског уједињења. Међу тим интелектуалцима посебно се издваја Медо Пуцић, први Дубровчанин-католик који се јавно изјашњавао као Србин, односно као Словинац, сматрајући да је српство или словинство исто име за народно славенско уједињење. Пуцићи су посебно били добар примјер за радикалан панславенски став.
Било их је седморо браће и сви су се они заклели да неће имати потомство које ће бити слуге Аустријанцима. Због таквог става, то је иронија судбине, читава је породица Пуцић заправо изумрла. Ако би се међу Србима католицима у Дубровнику пак тражио икакав национализам или клерикализам, тада би се погријешило, једноставно зато, сматра хисторичар Тоља, што у вријеме средине и краја 19. вијека процес националне, хрватске или српске, интеграције у Далмацији није био посве довршен те се припадност поједином народу није још безувјетно поистовјећивала с вјером. Тако је Дубровчанин Дум Иван Стојановић, који је био католички свећеник, једном рекао „моја српска националност ми не смета да будем добар католик“ и у том ставу није био једини. Али, у међуконфесионалним односима у Дубровнику крајем 19. вијека нису непрестано текли мед и млијеко. Хрвати католици су имали свој лист који је уређивао Франо Супило и звао се Црвена Хрватска, а Срби католици пак свој лист који се звао Дубровник, касније Срђ и уређивао их је Антун Фабрис. Оштрих ријечи једних, који су навијали за самосталну Хрватску, према другима, који су хтјели славенско уједињење, било је тада преко штампе више него доста. Чак је било и физичких обрачуна једних и других, на тему „чији је Гундулић“, када је подигнут споменик овом великом дубровачком књижевнику 1893. године у Дубровнику. Страсти су се смириле потписивањем Ријечке и Задарске резолуције почетком XX вијека, којима су уређени политички односи Хрвата и Срба унутар Аустро-Угарске монархије.
Идеја слободе
Покрет Срба католика био је на власти у Дубровнику читаву деценију, од 1890. до 1899. године, а њихово осипање догађа се када се отприлике остварује и њихова идеја – оснивањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Може се доста брзо и једноставно закључити да Срби католици за читаво вријеме свога постојања нису били по вољи Католичкој цркви у Дубровнику, јер не можеш бити и католик и Србин у исто вријеме, али се нису свиђели ни Српској православној цркви, јер Србин је по дефиницији православан, па онда никако не може бити и католик. Али, наравоученије за данашње генерације везано за покрет Срба католика у Дубровника, без обзира на то каквих је све ломова у међувремену било, јест јако важна ствар у изградњи човјековог идентитета уопће и солидарности према другима а то је – идеја слободе. Хисторијски, Дубровник је био слободан град окружен моћним освајачима и у њему је хиљаду година живјела идеја да је слободан човјек онај који према својој савјести одлучује шта ће бити, с ким ће се повезивати и на који начин ће вјеровати.
Та идеја слободе постоји у Дубровнику и у новије вријеме, унаточ недавним ратовима, мржњи и пођелама. Тако је, на примјер, било могуће да се у овом граду сусретну кардинал Винко Пуљић и владика Григорије, професори Иво Банац и Раде Петровић и да причају о детаљима различитих култура у истом дворишту. У ова времена је и београдска хисторичарка Ирена Арсић у Дубровнику представила своју знанствену студију „Српска православна црква у Дубровнику“, штампану ћирилицом и латиницом, екавицом и ијекавицом и нитко се због тога нарочито узбуђивао није.
Тако и књига „Нове спознаје о постанку Дубровника“ дубровачког хисторичара Антуна Ничетића, говори између осталога и о темељима дубровачке катедрале у којима се налазе остаци бизантијске базилике с фрескама из ИX вијека. Успут, слична ствар је и с градовима Рабом и Задром који су након пада Западног римског царства 476. године били дио Источног римског царства, односно Бизанта. Да ли то одмах значи да је на примјер црква Св. Стошије у Задру православна богомоља и да су Дубровчани, Рабљани и Задрани били Срби? Наравно да не. То само значи да су људи бића хисторијски сачињена од више различитих дијелова, а не само од једног. О вриједности те људске комплексности говори и заоставштина покрета Срба католика, коју између осталога чине имена локалитета у Дубровнику и околици: Шеталиште Ника и Меда Пуцића, Улица Пера Будманија, Улица Балтазара Богишића, Богишићев парк, споменик Балтазару Богишићу на цавтатској риви и други. Да ли би се Дубровник ових својих Дубровчана требао одрећи због „новог курса“? Слобода је и даље златна дубровачка ријеч, без обзира на мрачне сјене укупне недавне прошлости на славенском југу и зато је немогуће да та „лијепа, драга, слатка слобода“, та дубровачка либертас у себи не носи идеју сношљивости и солидарности вјера и нација, која би нам свима могла бити од користи.
Бојан Муњин
Извор: П Портал
