Piše: Dragovan Milićević
Nosioci vlasti u Srbiji u prethodnih 12 godina su neprestano u svojim obraćanjima narodu isticali kako je Srbija u prethodnih deset godina postigla neverovatne ekonomske rezultate, da su javne finansije stabilne, da je kurs stabilan i predvidiv, lideri smo u privlačenju stranih direktnih ivnesticija, niske inflacije, porast privrednog rasta i standarda građana a kao kruna dostignuća smatra se značajan pad stope nezaposlenosti. Valja konstatovati kada se posmatraju ogoljne cifre bez dodatnih tumačenja sve je tačno. Međutim detaljna analiza služi da objasni kako su ove cifre nastale, odnosno kako se do njih došlo. Ozbiljniji analitičari istuču da je ekonomska situacija krhka, da postoje veliki rizici u ostvarivanju stabilnosti, da zavisimo od priliva kapitala iz inostranstva i da je postoječa strategija privlačenja investicija doživela svoj maksimalni domet. Naravno da se ove ocene ne mogu čuti u sredstvima informsianja osim pojedinih koje podanici i simpatizeri postojeće političke garniture niti gledaju niti čitaju.
No kako je balada nastala. Ne tako davno, 2014 godine usledio je panični apel aktuelne vlasti da Srbiji preti bankrot da je nivo javnog duga preveliki u odnosu na BDP i da je stanje neodrživo. Pravi se strategija spasa Srbije, novodovedini ministar finansija kao finansijski stručnjak svetskog nivou (iako ga nema indeksiranog ni u jednoj svetskoj naučnoj bazi podataka da je bilo šta objavio) zalaže se radikalne reforme, smanjenje penzija i plata u javnom sektoru za 20 i više procenata što naravno za standard stanovništva u to vreme bilo nezamislivo i da bi tom akcijom vlast sama sebi navukla omču oko vrata. Pregledom Biltena javnih finansija od 2005 do 2025 vidi se sledeće: Javni rashodi od 2008 do 2014 rastu preko 600 milijjardi dinara od čega samo penzije gotovo 200 milijardi i plate u javnom sektoru 100 milijardi. Budžetski deficit je sa 72 milijarde u 2008 porasto na 258 miljijardi u 2014 godini. Rigorozne mere štednje u 2015 smanjuju deficit na 141 milijardu iako su rashodi smanjeni tek za 30 milijijardi. Deficit je smanjen značajnim povećem naplate neporsekih prihoda u 2015 za više od 70 milijardi. Paralelno sa ovim kreće enormno zaduživanje države kod domaćih i stranih poverilaca. Dok je zaduženje kod domaćih banaka u 2008 godini bilo svega 15 milijardi dinara dotle je u 2015 ta cifra već iznosila 556 milijardi. Kod stranih poverilaca od 6 milijardi u 2008 do 84 milijarde u 2015 godini
Ukupno zaduživanje u ovom periodu je bilo bilo je preko 3724 miljarde od čega je vraćeno dospelih obaveza za 2400 milijardi i 1368 milijardi za pokriće tekućih deficita. Ovi podaci daju direktan uvid u kretanje javnog duga Srbije. Od 2016 do 2019 javne finansije se drže naizgled pod kontrolom jer je u četiri posmatrane godine konsolidovan bilans javne potrošnje bio čak i pozitivan za 19 milijardi. Šta je doprilelo ovom naizgled pozitivnom trendu. Odogovor je u veoma velikom povećanju poreza na dodatu vrednost iz uvoza za preko 100 milijardi iako je naplata domaćeg poreza na dodatu vrednost pala zbog realnog pada potrošnje uzrokovanog stagnacijom dohodaka. Ovaj trend rasta uvoza generiše sledeću negativnu komponentu, rast defcita tekučeg dela platnog bilansa. Isti se pokriva prilivom stranih direktnih investicija (ovde političari namerno ističu pogrešnu cifru o prilivu investicija jer uključuju pored vlasničkog kapitla i reinvestiranu dobit koja po pravilu ima neutralan efekat u platnom bilansu jer je knjigovodstvena kategorija i kao pandan ima svoju rashodnu stranu u primarnom dohotku.Priliv stranih investiicja u formi novca je samo kreditnim aranžamanima i vlasnikim kapitalom. Pravilo je kod zemalja u ravoju istovremno egzistiranje dva deficita, tekućeg računa i fiskalnog. Kao i sufcitiom pozicije Sekundarnog dogotoka odnosno prilivom doznak. Eksplozija javnog duga nastaje od 2020 do 2024 godine, kada je isti uvećan za preko 12 milijardi eura. U 2020 javni dug uvećan neto za preko 3 milijarde eura da bi krajem septembra 2025 iznosi preko 38 milijardi.
Država se zadužuje, ali javni dug u BDP procentualno opada, realni rast BDP je manji od 3% prosečno godišnje. Kako je moguća ova ekonomsko finasijska alhemija? Preko deviznog kursa i inflacije,. Naime u 2014 prosečni kurs dinara u eur je 117,3, dok je u 2025 taj odnos u septembru 117,17. U istom periodu rast cena je kumulativno bio preko 62%.. Inflacija se prilila u bruto domaći proizvod po tekućim cenama koji je podeljen sa praktično fiksnim kursm i imate istoprocetni rast domaćeg proizvoda i u evrima. Jednostavna matematika sa potencijalnim nesagledivim psoledicamau slučaju derpesijacije dinara.
Kako je Srbija amortizovala deficit spoljneg računa? Od 2012 do 2024 godine Srbija je u novcu privukla 28 milijardi eura stranih direktnih investicija od čega je 17 milijardi vlasnički kapital i 10,7 milijardi dužnički instrumeti. Pored toga ukupno reinvestirana dobit je 11,3 milijrad. Netačan je sa stanovišta finansiranja deficita tekučeg računa ukupan priliv od 39 milijradi eura je je reinvestiranja dobit prihodna stavka finansijskog a rashodna bilansa primarnog dohotka sa neutralnim efektom na ukupni platni bilans. Uvoz robe i usluga je sa 16 milijardi eura u 2012 porastao na preko 48 milijardi u 2024 godini. Posebnu pažnju ovde treba posvetiti kretanju dohotka od investicija. Rashodna strana primarnog dohotka pokazuje da su prilivi po osnovu vlasničkog kapitala bili u 2024 godini 2,56 miljijardi a rasodi po osnovu iznošenja dividenti i uloga 2,594 milijarde. Ovaj trend je definitivno dobio obrnutu putanju, sada se ulazi u period delako većeg odliva sredstava od direktnih investiicja nego priliva. Spirala je pokrenuta i Srbija nije tu ništa posebno u odnosu na druge zemlje primaoce investiicja. Sledeći deo balade se odnosi na pad nezapsolenosti i povećanje zaposlenosti. Izmenom metodlogije praćenja zaposlenosti pre nekoliko godina Srbija je odjednom smanjila stopu nezaposlenosti jer čak i mnimalno angažovanje u toku nedelje i meseca se ne smatra više da je osoba nezaposlena,iako je to daleko od istine. Ukupan broj zaposlenih se kalkuliše kao zaposleni na određeno i neodređeno vreme. Delimično zaposlena osoba je kada se angažuje na privremenim ili povremnim poslovima. Izmena metodologije u tretirnaju zaposlenih i nezaposlenih se najbolje vidi u sledećim tabelama
Posle 2021 godine grupa zaposlenih se deli na zaposlenene radnike i samozaposlene kao i posebnu grupu neplaćeni porodični radnik tj.domaćice bez prinadležnosti.
Međutim kada se gleda stopa nezaposlenosti u 2014 godini od 20,8% na početku godine do 16,8 na kraju 2014 i pogleda broj zaposlenih u 2013 i uporedi sa 2014 godini uočljiva su izvesna neslaganja jer je pala stopa nezaposlenosti za više od 3% aktivne radne snage dok je zaposlenost sa 1.716.499 porasla na 1.748.000 dinara ili samo za 30 hiljada. Domaća statistika međutim ima zanimljivu sposobnost da pokaže kako nam istovremeno padaju i zaposlenost i nezaposlenost, pa zato ovi podaci u poslednje vreme izazivaju podozrenje stručnjaka. Gde leži odgovor? Pre svega u govoto zabranjenoj temi u Srbiji a to su migracije. Gotovo da je nemoguće naći precizan podatak o ovom negativnom trendu, s zvanična statisitka barata sa podatkom o procenjenom broju stanovnika koji nije ništa drugo do broj stanovnika na popisu minus kretanja broja stanovnika odnosno razlika živorođenih i umrlih. Kakva je situacija u Srbiji. Broj stanovnika pada
Tabela priraštaja govori da je Srbija od 2012 do 2024 izgubila preko 541 hiljadu stanovnika, toliko je više umrilih od živorođenih. Međutim, daleko kalitetniji odgovor na pitanja odnosa zaposlenih i nezaposlenih daje seledeća tabela. Prema podacima OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) u posebnom poglavlju o migracijama, ekonomske i svake druge migracije stanovništa iz Srbije prema drugim zemljama od 2014 do 2023 godine (još ne postoje ažurani pdoaci za 2024 su iznosile po godinama:
Od 2012 do 2024 iz Srbije se iselilo ukupno 551.800 stanovnika uglavnom mlađe životne dobi. Kada se sabere negativan priraštaj Srbija je ostala bez 1,1 miiliona stanovnika u prethodnih 13 godina.
Srbija je od 2014 do 2024 godine zabeležila skromne stope rasa bruto društvenog prizvoda od samo 2,9% prosečno godišnje. Govorimo o realnom rastu. Pored javnog duga, raste i ukupni spoljni dug od 25 milijardi krajem 2013 godine do 48 milijardi sredinom 2025 godine od toga javni sektor preko 25 milijardi. Naravno da je ova cifra pridružena ukupnom javnom dugu države. Postavlja se pitanje zašto Srbija i pored privlačenja stranih investicija, kao i činjenice da su najveći izvodnici kompanije sa stranim kapitalom ima veoma skromne stope rasta domaćeg proizvoda odgovor leži u samoj struktuiri. Najveći deo investicija je prerađivačkoj industriji sa radno intezivnim delatnostima i sa relativno slabo plaćenim poslovima. Najveći deo stranih kompanija ima prosek plata zaposlenih ispod repuličkog prosek,a iako dominiraju u izvozu ove kompanije imaju nisku bruto dodatu vrednosti izvoza jer najveći deo međufazne potrošnje je iz uvoza (sve komponente) tako da ostatak vrednosti je izuzetno nizak. Srbija je zaglavljena u klopci srednje razvijenosti i ni po kom osnovu ne može biti ekonomski tigar. Ne može, jer ima najveću stopu siromaštva i rizika od siromaštva u Evropi. Ne može jer svake godine ostaje bez gotovo 100 hiljada stanovnika. Nema odgovor na pretnju povlačenja stranog kapitala sa svoje teritorije i ima veliki rizik od pokrića deficit platnog bilansa. Ne može,jer je politika kursa dovela do velikih distorzija u ekonomskim odnosima. Nalazi se u paradoksalnoj situaciji da je glavni oblik poreskih prihoda naplata PDV iz uvoza u situaciji izraženog spoljnotrgoivnskog deficita. Ne može jer nije ni posle dve decenije pokenula istinske ekonomske reforme, i restruktuirala privredu ka granama više dodate vrednosti i smanjenja javne potrošnje
Srbija se nalazi na klackalici i veoma je osetljiva na interne i eksterne šokove čak i nižeg inteziteta. Energetska kriza koja preti, kao i povlačenje stranih investirora kao posledica mogućeg rasta cene energenata i minimalne cene rada može dovesti do bekstva kapitala. Migratorna kretanja i negativni priraštaj preti da poremeti demografsku strukturu jer se potreba za radnom snagom nadomešćuje davanjem radnih i useljeničkih viza ljudima drugih zemalja ( Indije, Pakistana, Šri Lanke, Bangladeša i sl). Da li će Srbija biti imigraciona baza kao i veliki deo Evrope gde će svoje uglavnom obrazovano stanovništvo da se seli u razvijenije zemlje a naseljavati stanvoništvo pomenutih zemalja nije teško pretpostaviti. Kako će ekonomski tigar izgledati za dve decenije po demografskoj strukturi nije teško pretpostaviti.
Izvor: Makroekonomija
