Пише: Драгован Милићевић
Носиоци власти у Србији у претходних 12 година су непрестано у својим обраћањима народу истицали како је Србија у претходних десет година постигла невероватне економске резултате, да су јавне финансије стабилне, да је курс стабилан и предвидив, лидери смо у привлачењу страних директних ивнестиција, ниске инфлације, пораст привредног раста и стандарда грађана а као круна достигнућа сматра се значајан пад стопе незапослености. Ваља констатовати када се посматрају огољне цифре без додатних тумачења све је тачно. Међутим детаљна анализа служи да објасни како су ове цифре настале, односно како се до њих дошло. Озбиљнији аналитичари истучу да је економска ситуација крхка, да постоје велики ризици у остваривању стабилности, да зависимо од прилива капитала из иностранства и да је постојеча стратегија привлачења инвестиција доживела свој максимални домет. Наравно да се ове оцене не могу чути у средствима информсиања осим појединих које поданици и симпатизери постојеће политичке гарнитуре нити гледају нити читају.
Но како је балада настала. Не тако давно, 2014 године уследио је панични апел актуелне власти да Србији прети банкрот да је ниво јавног дуга превелики у односу на БДП и да је стање неодрживо. Прави се стратегија спаса Србије, новодоведини министар финансија као финансијски стручњак светског нивоу (иако га нема индексираног ни у једној светској научној бази података да је било шта објавио) залаже се радикалне реформе, смањење пензија и плата у јавном сектору за 20 и више процената што наравно за стандард становништва у то време било незамисливо и да би том акцијом власт сама себи навукла омчу око врата. Прегледом Билтена јавних финансија од 2005 до 2025 види се следеће: Јавни расходи од 2008 до 2014 расту преко 600 милијјарди динара од чега само пензије готово 200 милијарди и плате у јавном сектору 100 милијарди. Буџетски дефицит је са 72 милијарде у 2008 порасто на 258 миљијарди у 2014 години. Ригорозне мере штедње у 2015 смањују дефицит на 141 милијарду иако су расходи смањени тек за 30 милијијарди. Дефицит је смањен значајним повећем наплате непорсеких прихода у 2015 за више од 70 милијарди. Паралелно са овим креће енормно задуживање државе код домаћих и страних поверилаца. Док је задужење код домаћих банака у 2008 години било свега 15 милијарди динара дотле је у 2015 та цифра већ износила 556 милијарди. Код страних поверилаца од 6 милијарди у 2008 до 84 милијарде у 2015 години
Укупно задуживање у овом периоду је било било је преко 3724 миљарде од чега је враћено доспелих обавеза за 2400 милијарди и 1368 милијарди за покриће текућих дефицита. Ови подаци дају директан увид у кретање јавног дуга Србије. Од 2016 до 2019 јавне финансије се држе наизглед под контролом јер је у четири посматране године консолидован биланс јавне потрошње био чак и позитиван за 19 милијарди. Шта је доприлело овом наизглед позитивном тренду. Одоговор је у веома великом повећању пореза на додату вредност из увоза за преко 100 милијарди иако је наплата домаћег пореза на додату вредност пала због реалног пада потрошње узрокованог стагнацијом доходака. Овај тренд раста увоза генерише следећу негативну компоненту, раст дефцита текучег дела платног биланса. Исти се покрива приливом страних директних инвестиција (овде политичари намерно истичу погрешну цифру о приливу инвестиција јер укључују поред власничког капитла и реинвестирану добит која по правилу има неутралан ефекат у платном билансу јер је књиговодствена категорија и као пандан има своју расходну страну у примарном дохотку.Прилив страних инвестиицја у форми новца је само кредитним аранжаманима и власниким капиталом. Правило је код земаља у равоју истовремно егзистирање два дефицита, текућег рачуна и фискалног. Као и суфцитиом позиције Секундарног доготока односно приливом дознак. Експлозија јавног дуга настаје од 2020 до 2024 године, када је исти увећан за преко 12 милијарди еура. У 2020 јавни дуг увећан нето за преко 3 милијарде еура да би крајем септембра 2025 износи преко 38 милијарди.
Држава се задужује, али јавни дуг у БДП процентуално опада, реални раст БДП је мањи од 3% просечно годишње. Како је могућа ова економско финасијска алхемија? Преко девизног курса и инфлације,. Наиме у 2014 просечни курс динара у еур је 117,3, док је у 2025 тај однос у септембру 117,17. У истом периоду раст цена је кумулативно био преко 62%.. Инфлација се прилила у бруто домаћи производ по текућим ценама који је подељен са практично фиксним курсм и имате истопроцетни раст домаћег производа и у еврима. Једноставна математика са потенцијалним несагледивим псоледицамау случају дерпесијације динара.
Како је Србија амортизовала дефицит спољнег рачуна? Од 2012 до 2024 године Србија је у новцу привукла 28 милијарди еура страних директних инвестиција од чега је 17 милијарди власнички капитал и 10,7 милијарди дужнички инструмети. Поред тога укупно реинвестирана добит је 11,3 милијрад. Нетачан је са становишта финансирања дефицита текучег рачуна укупан прилив од 39 милијради еура је је реинвестирања добит приходна ставка финансијског а расходна биланса примарног дохотка са неутралним ефектом на укупни платни биланс. Увоз робе и услуга је са 16 милијарди еура у 2012 порастао на преко 48 милијарди у 2024 години. Посебну пажњу овде треба посветити кретању дохотка од инвестиција. Расходна страна примарног дохотка показује да су приливи по основу власничког капитала били у 2024 години 2,56 миљијарди а расоди по основу изношења дивиденти и улога 2,594 милијарде. Овај тренд је дефинитивно добио обрнуту путању, сада се улази у период делако већег одлива средстава од директних инвестиицја него прилива. Спирала је покренута и Србија није ту ништа посебно у односу на друге земље примаоце инвестиицја. Следећи део баладе се односи на пад незапсолености и повећање запослености. Изменом методлогије праћења запослености пре неколико година Србија је одједном смањила стопу незапослености јер чак и мнимално ангажовање у току недеље и месеца се не сматра више да је особа незапослена,иако је то далеко од истине. Укупан број запослених се калкулише као запослени на одређено и неодређено време. Делимично запослена особа је када се ангажује на привременим или повремним пословима. Измена методологије у третирнају запослених и незапослених се најбоље види у следећим табелама
После 2021 године група запослених се дели на запосленене раднике и самозапослене као и посебну групу неплаћени породични радник тј.домаћице без принадлежности.
Међутим када се гледа стопа незапослености у 2014 години од 20,8% на почетку године до 16,8 на крају 2014 и погледа број запослених у 2013 и упореди са 2014 години уочљива су извесна неслагања јер је пала стопа незапослености за више од 3% активне радне снаге док је запосленост са 1.716.499 порасла на 1.748.000 динара или само за 30 хиљада. Домаћа статистика међутим има занимљиву способност да покаже како нам истовремено падају и запосленост и незапосленост, па зато ови подаци у последње време изазивају подозрење стручњака. Где лежи одговор? Пре свега у говото забрањеној теми у Србији а то су миграције. Готово да је немогуће наћи прецизан податак о овом негативном тренду, с званична статиситка барата са податком о процењеном броју становника који није ништа друго до број становника на попису минус кретања броја становника односно разлика живорођених и умрлих. Каква је ситуација у Србији. Број становника пада
Табела прираштаја говори да је Србија од 2012 до 2024 изгубила преко 541 хиљаду становника, толико је више умрилих од живорођених. Међутим, далеко калитетнији одговор на питања односа запослених и незапослених даје селедећа табела. Према подацима ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој) у посебном поглављу о миграцијама, економске и сваке друге миграције становништа из Србије према другим земљама од 2014 до 2023 године (још не постоје ажурани пдоаци за 2024 су износиле по годинама:
Од 2012 до 2024 из Србије се иселило укупно 551.800 становника углавном млађе животне доби. Када се сабере негативан прираштај Србија је остала без 1,1 миилиона становника у претходних 13 година.
Србија је од 2014 до 2024 године забележила скромне стопе раса бруто друштвеног призвода од само 2,9% просечно годишње. Говоримо о реалном расту. Поред јавног дуга, расте и укупни спољни дуг од 25 милијарди крајем 2013 године до 48 милијарди средином 2025 године од тога јавни сектор преко 25 милијарди. Наравно да је ова цифра придружена укупном јавном дугу државе. Поставља се питање зашто Србија и поред привлачења страних инвестиција, као и чињенице да су највећи изводници компаније са страним капиталом има веома скромне стопе раста домаћег производа одговор лежи у самој структуири. Највећи део инвестиција је прерађивачкој индустрији са радно интезивним делатностима и са релативно слабо плаћеним пословима. Највећи део страних компанија има просек плата запослених испод репуличког просек,а иако доминирају у извозу ове компаније имају ниску бруто додату вредности извоза јер највећи део међуфазне потрошње је из увоза (све компоненте) тако да остатак вредности је изузетно низак. Србија је заглављена у клопци средње развијености и ни по ком основу не може бити економски тигар. Не може, јер има највећу стопу сиромаштва и ризика од сиромаштва у Европи. Не може јер сваке године остаје без готово 100 хиљада становника. Нема одговор на претњу повлачења страног капитала са своје територије и има велики ризик од покрића дефицит платног биланса. Не може,јер је политика курса довела до великих дисторзија у економским односима. Налази се у парадоксалној ситуацији да је главни облик пореских прихода наплата ПДВ из увоза у ситуацији израженог спољнотргоивнског дефицита. Не може јер није ни после две деценије покенула истинске економске реформе, и реструктуирала привреду ка гранама више додате вредности и смањења јавне потрошње
Србија се налази на клацкалици и веома је осетљива на интерне и екстерне шокове чак и нижег интезитета. Енергетска криза која прети, као и повлачење страних инвестирора као последица могућег раста цене енергената и минималне цене рада може довести до бекства капитала. Миграторна кретања и негативни прираштај прети да поремети демографску структуру јер се потреба за радном снагом надомешћује давањем радних и усељеничких виза људима других земаља ( Индије, Пакистана, Шри Ланке, Бангладеша и сл). Да ли ће Србија бити имиграциона база као и велики део Европе где ће своје углавном образовано становништво да се сели у развијеније земље а насељавати станвоништво поменутих земаља није тешко претпоставити. Како ће економски тигар изгледати за две деценије по демографској структури није тешко претпоставити.
Извор: Макроекономија
