Пише: Драгослав Дедовић
Видовдански протести на улице су извели велики број људи. Неки од говора довели су до иритација у региону и недоумица у земљи. Да ли је видовдански национализам одговор режимској пропаганди или у покрету јача десница?
Кирстен Шенефелд је на челу београдске канцеларије немачке Фондације Фридрих Еберт. Она посматра укупне студентске протесте у Србији као процес: „Влада и председник Вучић су од пада надстрешнице у Новом Саду и масовних протеста претходних месеци једнозначно изгубили на легитимитету. Прошла недеља је показала да политичка криза ни изблиза није превазиђена. Од ове недеље четири опозициона посланичка клуба бојкотују Скупштину.“
О неочекиваним националистичким иступима појединих говорника Шенефелд каже да је Видовдан симболични датум, централан за српски национални мит, што је допринео томе да се одазвало око 140.000 људи. За њу је то импресивна мобилизација.
Шенефелд додаје: „Размере националистичких тонова ипак нису биле очекиване. Неки говори на протесту односили су се на српско достојанство, мучеништво и на великосрпске идеје. У том обиму су такви говори први пут одржани на неком од студентских протеста, што је изненадило многе учеснике. Једно од могућих тумачења јесте да то представља одбрану од кампање провладиних медија који представљају студенте као издајнике српског народа и терористе.“
Булдожер-коалиција
Цвијетин Миливојевић, политиколог, новинар и консултант за односе са јавношћу сматра да појављивање изразито националних говорника на видовданском протесту није изненађење. „Колико ја знам студентска листа се прави по принципу catch-all, од разних личности које су од почетка подржавале студенте. Притом су људи са те листе сигурно на најразличитијим, па и супротстављеним идеолошким позицијама. Али имају нешто заједничко – сматрају да је власт одговорна за новосадску трагедију и за корупцију која јој је претходила и захтевају ванредне изборе.“
Миливојевић додаје да је, према њему, одлука студената да буду само селектори и да сами не ступе у политичку утакмицу погрешна, јер их има 250.000, а захватили би много више. „Али добро, одлучили су да ураде оно што је доста успешно радио Вучић и да направе такозвану булдожер-коалицију, у којој ће бити и заговорници приступања Европској унији, и русофили, и грађански и национално опредељени људи.“
Миливојевић каже да је за Видовдан била направљена прва показна вежба таквог окупљања. „Мило Ломпар са својим изразито националним говором је само показао да Вучићев спин о некаквој обојеној револуцији није тачан.“
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Кирстен Шенефелд сматра да је могуће још једно тумачење пораста националистичких тонова међу говорницима: „Друго тумачење каже да је националистичким струјама унутар покрета пошло за руком да оснаже свој утицај. Јасно је, међутим, да укупан студентски покрет није прожет национализмом, а многи учесници нису очекивали такве говоре. Одлучујуће ће бити да покрет не заузме ревизионистички став према ратовима деведесетих и према регионалним односима и да се усредсреди на своје главне захтеве – демократију и борбу против корупције.“
Показати додатне садржаје?
И директор Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ) социолог Зоран Гавриловић додаје да у односу према осуђеним ратним злочинцима он види „ једну од вододелница – да ли смо на путу ка уставном патриотизму или ћемо бити заробљени у нове, препаковане форме етно-национализма“.
Србија тражи Аденауера
Гавриловић каже да у процесу отпора режиму Србија тражи и свог конзервативног лидера који би је вратио на демократски пут: „Оно што се десило у суботу, али и пре ње, говори да је у Србији отворен конкурс за српску верзију Конрада Аденауера, лидера који ће извршити транзицију од етно-национализма ка уставном патриотизму. Ма колико били ослоњени на трагање за правом и правдом за новосадску несрећу, студентски протести су пре свега плод потребе за успостављањем модерне државе Србије, што није могуће са препакованим формама етно-национализма.“
Гавриловић упозорава да се за демократске промене мора придобити и конзервативно-националистички део друштва: „Скуп у суботу је био први студенски протест који је имао политичке говорнике и поруке. Истраживања јавног мњења говори да је тек сваки други гласач опозиције проевропски оријентисан – према истраживању Нове политичке мисли. То значи да ће за победу на изборима бити потребни конзервативно-популистички гласови које сада добија Александар Вучић, а њих не само да има међу Вучићевим гласачима, већ у значајном броју и међу неопредељенима и апстинентима.“
Гавриловић подсећа на то што се дешавало 12. априла у Новом Пазару током догађаја који је носио име Слобода влада чаршијом. „Тог дана је рођена нова Србија, Србија која је себи дала шансу да постане држава једнаких пред законом развијајући уставни патриотизам. Структурално гледано, то је најважнији допринос студенских протеста. Управо је уставни патриотизам предуслов за владавину права, интегритет институција и слободу јавности, за државу у којој није могуће успостављање личне власти, али ни практиковање етно-националистичких политика типа Велике Србије и Српског света.“
Уставобранитељска листа
Шефица београдске канцеларије Фондације Фридрих Еберт, Кирстен Шенефелд, сматра да би се дубока криза могла решити превременим изборима, мада их председник Вучић за сада одбија: „Претпоставка за то би била прелазна фаза у којој би се обезбедило да такви избори буду у складу са критеријима за поштене и слободне изборе. А има доста тога да се уради и у погледу медијских слобода и бирачког списка. За тако нешто потребан је притисак Европске уније, међународних организација као и подршка маргинализованој опозицији и студентима.“
Избори ће, према Цвијетину Миливојевићу, сигурно бити расписани пре редовног термина крајем 2027. „Напросто, имате јасну већинску Србију која није за напредњачку власт. Али одлагање овакве одлуке наноси директну штету Вучићу, јер би прошао боље ако би изборе расписао већ сада, у августу. У децембру – а тај термин је чини ми се спомињао Шешељ – рејтинг ће му додатно опасти.“
И Шенефелд опомиње да би одлагање и одуговлачење било ризично: „Изгледа да је тренутно ситуација превише поларизована и фрагилна за дијалог какав се раније дешавао између власти и опозиције. Али ако се само сачека 2026. то би у себи садржало могућност ескалације и даље репресије према студентима, грађанима и цивилном друштву.“
Миливојевић се, као и велики део српске јавности, пита ко ће бити на Студентској листи. Он сматра да се траже људи који имају харизму, без обзира на идеолошко опредељење. Према Миливојевићу је један од најозбиљнијих кандидата Алек Кавчић, човек који је новац зарадио у Сједињеним Државама, али га троши у Србији како би деци омогућио бесплатне уџбенике. „Да и режим мисли како је он озбиљан противник, показује тиме што га скоро сваки пут кад се враћа из Америке полицијски задржава на београдском аеродрому“, каже Миливојевић. Он сматра да ће на врху листе бити и споменути Мило Ломпар и Јово Бакић, за кога сматра „да више не припада ни лево-либералном грађанском спектру, већ је анархо-либерал“. Ту је, наравно и ректор Београдског универзитета Владан Ђокић.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Зоран Гавриловић верује да је формула пронађена у студентским протестима спасоносна за земљу: „Уставни патриотизам је довољно велики да даје могућност политичке и друштвене коалиције конзервативно-демократској и грађанској Србији како би удруженим снагама наставили оно што је рођено 12. априла у Новом Пазару.“
Репресија из немоћи
И међународни посматрачи који добро познају Србији, као што је Шенефелд, примећују да је појачана репресија заправо недостатак да се пронађе политички одговор: „Реакције српских институција на протесте постале су видно оштрије. Нарочито у данима после скупа на улицама су биле присутне бројне униформисане и тешко наоружане полицијске снаге, које су циљано и са додатном бруталношћу интервенисале против децентралних блокада у земљи. И језички је приметна ескалација. Власт и државни медији у међувремену отворено називају студенте терористима.“
Цвијетин Миливојевић констатује да власт срља из грешке у грешку. „Лето није угасило енергију протеста, чему се Вучић надао. А примена силе је само додатно оживела енергију код људи. И одуговлачење, чекање да се протести угасе сами од себе, јесте велика грешка. Добар део студената се ионако помирио са губитком године, што је за једног младог човека велика жртва. Дакле, немају више шта да изгубе.“
Миливојевић сматра да за разлику од година када је Вучић имао „Блерове и израелске медијске и политичке саветнике, као и саветодавну подршку немачке Фондације Конрад Аденауер у ери Ангеле Меркел, у последњих осам месеци нема озбиљнију стратегију: „Ни Вучић ни они који су испод њега у хијерархији не знају куда да се крене. Па имитирају студенте, правећи контрамитинге, контрастуденте, контраветеране, итд.“
Миливојевић подвлачи да власт повећаном репресијом неће добити ништа, пошто већинска Србија неће грађански рат. Он указује на то да Вучић има частан излаз из кризе: „Мора само да се врати у уставни оквир. Нико не спомиње председничке изборе. Нека остане до краја мандата на том положају, али само у границама уставних надлежности. Ипак сумњам да ће Вучић препознати да му је то једини частан излаз.“
Извор: Дојче Веле
