Кад год се Александар Че Гевара Вулин, дезертер из ратних сукоба током деведесетих и новопечени пуковник са војничким курсом од 14 дана, залагао за нешто српско, то је ускоро бивало туђинско. Српски свет, ново поглавље на страницама Енцикопедије психијатрије, долази нам од аутора пред којим је машта браће Грим ништавна спрам његових мисаоних бравура.
Не вjерујем у добре намjере коалиционих партнера Рамуша Харадинаја кад год је у питању било шта што има везе са Србијом и српством. Они који су својом политиком положили камен темељац за стварање Велике Албаније, они који се данас отворено залажу за разграничење Студенице и Грачанице, а већ сjутра ће се трудити да разграниче Студеницу и Раваницу, хоће да праве српски свет. То желе потписници Бриселског и Вашингтонског споразума и дародавци косовске независности. То су намjерни да ураде они који сjеде у приштинском парламенту, у тренутку док на Јарињу њихови коалициони партнери скидају српске таблице.
Ти продавци магле у своје бајке и опсене ускоро ће моћи да убjеђују само своје цимере у Забели. Јер једино што су „патриотски“ дезертери и првоборци мафије за свог мандата успjешно створили у Србији је чврста спрега врха ове мафијашке власти са организованим криминалом. А тај свиjет организованог криминала нити је српски, нити познаје границе.
У размишљањима напредних гангстера и криминалаца, само небо је граница њихове моћи. Што их тако добро приближава идеалу небеског народа, још једном миту у који нас је увjеравао Че Гевара Вулин, док није напустио младалачке илузије и пољубио руке четничког војводе из Бајчетине и свог имењака из Чипуљића.
Војвода је у међувремну добрано намирен, те је риjешио да на вриjеме дезертира и ишчезне из јавности као ономад његови снови о граници на линији код Карлобага и Огулина. Остала су несташна дjеца која су у међувремену проходала и осамосталила се. Осамосталио се и коалициони партнер Рамуш, хвала Вучићу. А проходао је и Курти, те га ево већ на Јарињу, гдjе су га дочекали представници Српске листе. Уместо са погачом и сољу, дочекали су га са српским таблицама испод мишке, тазе скинутим.
Не знам да ли је идеја о пројекту о српском свету договорена на канабеу на Андрићевом венцу, док се размишљало како да се оправда она хоклица из Овалног кабинета у Вашингтону. Или на каучу у Лази, док се чекао нов циклус терапије. Али знам да ће приjе из Кине стићи они летећи аутомобили, макар у недостатку понуђених експортних артикала морали да извеземо и Ристичевића и Орлића, него што ће се реализовати иједна фантазмагорија нелијечених радикала и других одбјеглих пацијената који су запосјели здање на Андрићевом венцу.
Док чекамо да се струка огласи са дијагнозом, да неко препозна симптоме или да макар болест назову по двојици Александра, границе српског света се опасно помјерају ка Копаонику и даље на сјевер.
Напредне патриоте за то вријеме исцртавају српску тробојку на Лиману, гдје су поражени на изборима за мјесне заједнице, мјеркајући да ли ће Јариње да преселе у Ниш, или Трстеник и Сталаћ.
Исти они који су српску заставу скинули са Кошара и са граничног прелаза Ђенерал Јанковић, названом по генералу Божидару Јанковићу, комаданту који је са Трећом армијом ослободио Косово и Метохију у Првом балканском рату, данас би да стварају српски свет машући српском заставом са Дедиња док их бодре тетка из Канаде и теча са Јовањице.
Српски свет је очигледно нова крилатица за напредњачки тамни вилајет у који би да заробе Србију, па макар границе тог света досезале само до Младеновца и Тополе. Битно је да су они на пријестолу тог свијета на Андрићевим венцу.
Једино што по креаторе овог пројекта не ваља је чињеница да још увијек има нас који памтимо. И што не заборављамо колико нас је који смо једва преживјели посљедњи национални пројекат два Александра. И колико има оних који нису били те среће.
За један живот, ма колико трајао, довољно је било и оно прошлог пута.
Зато је вријеме да окончамо овај деветогодишњи ријалити и да номинујемо Александре за избацивање са Андрићевог венца и из нашег живота. И да их збринемо или у Лази или у Забели.
Боље да ми бринемо о њима него они о нама.
Срђан Миливојевић, члан Главног одбора Демократске странке
Извор: Direktno.rs
