Пише: Срђан Гарчевић
Иако је пад Башара ал-Асада у Сирији широко слављен као победа слободе и толеранције – уз Дејли Телеграф који је нову владу описао као „џихадисте наклоњене различитостима“ – свако ко је пре тога видео слично извештавање осетио је познати осећај страха, делом зато што су исти ти медији који су славили показали да нису баш поуздани – дописник ББЦ-а заборавио је да у Сирији скоро да нема Јевреја који би славили промене, а дописник ЦНН-а храбро је спасао бившег мучитеља из затвора – али део тога био је и непријатан дéјà-ву за све оне који су се сећали сличног одушевљења око мултиетничке и толерантне будућности на Косову и Метохији 1999. године.
У јуну 1999. године, након што је Кумановски споразум окончао бомбардовање Југославије, упркос НАТО гаранцијама за заштиту српског становништва, албански екстремисти са Косова започели су ужасавајућу владавину терора над Србима и другим мањинама, често таргетирајући њихова места богослужења и свештенство. Док су многе цркве биле оскрнављене и спаљене, посебно страшан догађај се десио у Призрену, када је монах Харитон Лукић отет и обезглављен у јасно религијски мотивисаном нападу. Екстремисти су оштетили многе важне српске манастире, посебно циљајући на манастир Девич, који је Ослободилачка војска Косова вандализовала и уништила његове иконе.
Мирослав Здравковић: Попис становништва на Косову и Метохији 2024: нека запажања
Током последњих 25 година, многи су покушавали да одрже илузију о религијској и етничкој толеранцији под приштинским властима – цитирајући релативну религијску разноликост међу Албанцима, али константни напади на српске православне хришћане и њихову имовину, као и растућа популарност исламизма на Косову и Метохији показали су да су били у заблуди.
У марту 2004. године, недељу дана након Ал Каида бомбардовања у Мадриду, током посебно насилне епизоде, српске цркве и свештенство су поново нападнути од стране албанских екстремиста. Поново, у Призрену, опседнути су и спаљени Српски православни богословски факултет, где је једна особа умрла, као и сви други српски верски објекти у граду, укључујући цркву Богородице Љевишке, средњовековну цркву под заштитом Унеска. Монахиње из Девича су поново морале бити евакуисане, а манастир је спаљен пред мировним снагама.
У последње две деценије, верско прогонство Срба се наставило, како се може видети по бодљикавим жицама, стражама и чак војним контролним пунктовима на улазима у цркве и манастире. Међутим, случај манастира Дечани под заштитом Унеска, који је такође често био мета напада албанских екстремиста, показује да се верско прогонство не ограничава само на физичке нападе.
Иако физички напади и даље постоје – 2016. године, наоружана ћелија албанских исламиста са оружјем је заустављена пре напада – друге методе су суптилније али једнако опасне. Једна је правна борба – приштинска влада одбила је да призна власништво манастира над комадом земље и попустила је тек након интензивног дипломатског притиска – док је друга криминализација кроз неутемељене оптужбе да српски манастири складиште оружје или су учествовали у нападима на Албанце током рата. Док братство Дечана често мора да демантује такве опасне оптужбе, оне се понављају не само од стране приштинских званичника, већ и од стране страних политичара наклоњених Приштини, додатно угрожавајући српске православне хришћане, чији гробови, споменици и цркве су и даље редовно нападани. Напади долазе и од званичника режима: 2023. године, двојица српских младића су рањена од стране члана приштинских безбедносних снага, док су носили Бадњак.
Док се може надати да ће религијске мањине у Сирији заиста имати бољу будућност од православних Срба на Косову и Метохији, такође није охрабрујуће знати да су многи од оних који су нападали хришћане на Косову и Метохији отишли у Сирију како би се придружили ИСИС-у.
Међутим, овог празничног периода, треба бити пун наде за мањине у Сирији из два разлога. Прво, иако су медији игнорисали патње српских православних хришћана, сада постоје извори попут Фри Прес, Вол Стрит Џурнал и других, који су отворенији за извештавање о стварном стању уместо да представљају наивно веселу слику.
Друго, и што је важније, долазећа америчка администрација делује осетљивија на проблеме хришћана – чак и више од администрације чувено про-јудео-хришћанског Џорџа Буша, током чијег мандата се догодио мартовски погром на Косову и Метохији.
Уочи новембарских избора, Доналд Трамп је на мрежи Truth Social оптужио америчке демократе да не брину о судбини хришћана широм света, истичући прогон јерменских хришћана из Артсаха 2023. Будући амерички потпредседник Џеј Ди Венс био је још забринутији за положај хришћана, изјавивши у твиту да „широм света, хришћани су најпрогоњенија религијска група.“ Може се само надати да ће се сетити српских православаца након 21. јануара и научити из онога што им се догодило.
Извор: Косово Онлајн
