Пише: Драгослав Дедовић
Именовање београдског надбискупа Ладислава Немета за кардинала јесте папина порука, како за католичке вернике у Србији, тако и за православну већину. О томе смо разговарали са кардиналом Неметом у Београду. Тог дана сам у дужем разговору много тога сазнао о кардиналу Немету – скупљао је маркице, играо шах, волео је фудбал, али је престао да игра на факултету у Пољској.
Траг у његовом животу оставила је књига „Сто година самоће“ Габријела Гарсије Маркеса. Не воли кладионице и никада тамо не би крочио. Понекад наспрам седишта Надбискупије сврати у „Ало ало“ да нешто поједе или попије кафу. Био је на утакмици Звезда-Барселона и уживао је.
Али, дошао сам другим поводом. Србија је добила првог кардинала.
Католичка Црква у Србији – то је званичан назив по Закону о верама – окупља вернике из више народа: 70 одсто католика су Мађари, 25 одсто су Хрвати и 5 одсто су припадници осталих народа.
Кардинал Немет каже да је за католике у Србији његово именовање посебна радост, јер су део велике светске цркве, али су ситни и на периферији.
„Триста хиљада католика на 6,5 милиона становника је заиста мали број. И онда испуњава радошћу када човек доживи у таквој дијаспори да папа мисли и на нас. То је његова порука за католике – ви сте важни за мене, ја вас пратим и свакако сам са вама и ако треба ја ћу и да помогнем“, каже Немет.
Овакво именовање, додаје, није признање само за једну особу већ и за све људе из цркве у којој ради. Важно му је да каже да је Католичка црква у Србији део друштва и да се присуство хришћанства на овим просторима мери хиљадама година. „Држава Србија садасада први пут има кардинала“, каже кардинал Немет, не без поноса.
Вест га је затекла у Риму и био је изненађен. „Позвао сам брата када сам био већ сигуран да сам стварно именован. И била је то огромна радост, брат је онда звао све рођаке около, јер сам био заузет другим стварима у Риму и силним позивима и честиткама. Али су страшно поносни на мене, морам да кажем тако.“
Истиче да је добио честитке и од званичних државних институција, али да му је исто тако важна реакција обичног народа. „Моји су били у Риму на свечаности проглашења, па кад су се вратили, звао ме сестрић и каже да га на сваком кораку задржавају и питају како је било и шта је тамо видео… Мислим да је то једна општа радост.“
Зашто Немет?
Овај шездесетосмогодишњак довољно је дуго у Цркви да зна како ствари функционишу: „Знате, кад се доноси једна одлука онда то није питање само рационалних критеријума, него се гледа да ли је тај човек мени разумљив, не само да ли је сведок јеванђеља, већ и црквене политике коју водим. То свакако улази у тај рачун.“
„Знате како је и у политичком животу, како се траже министри, није само важно да ли је професионалац већ и да ли је лојалан, да ли одговара председнику владе, мислим да је то тако и у Цркви“, каже Немет. Кардинал Немет је 16 година провео на челу Зрењанинске бискупије, да би 2022. дошао на место надбискупа у Београду. Само две године касније постао је кардинал.
Драго Пилсел: Може ли нада доћи из Београда? Да. Axios, mons. Ladislave!
Гледајући са стране, изгледа да га папа Фрања не губи из вида при својим одлукама. Кардинал Немет објашњава то и својом међународном делатношћу. Осам година је био на челу организације која је доводила министранте на ходочашће у Рим и организовала сусрет са папом.
„У времену док сам ја водио организацију били смо два пута код папе, 2015. и 2018. Први пут нас је било 20.000, а други пут 65.000. То је огромна маса деце и младих које обично не видите на Тргу Светог Петра. То је сигурно била ствар која му је пала у око, стајао сам све време крај папе и представљао целу ствар“, прича кардинал.
„А 2021. сам био изабран за првог потпредседника Савета европских бискупских конференција. Председништво које се састоји од председника, првог и другог потпредседника редовно иде на разговоре са папом да представи стање у цркви, који су изазови и шта би могло да се уради. Дакле независно од литургијских славља на којима сам присутан у Риму, имам могућност да видим папу и у приватној аудијенцији, што свакако исто оставља неки траг“, додаје.
И Ласло и Ладислав
Када је у кући Неметових у Оџацима 1956. рођено мушко дете, отац Ференц којег су звали Фрања крстио је сина у локалној цркви и дечак је добио име Ласло. При упису у матичну књигу рођених оцу су предложили да сина упише као Ладислава. Отац је пристао.
Ласло је био средњовековни мађарски краљ, до данас омиљен међу Мађарима, који је учврстио хришћанску веру. Његова мајка је била пољска принцеза, одрастао је у Кракову где су га сви звали Ладислав и извори кажу да је пољски говорио много боље него мађарски.
Ово кардинал прича уз стални осмех као да жели да каже да је бити мост боље него бити само једна обала: „Дуго нисам схватао зашто, али данас кажем да је боље. Ласло написати на српском је доста проблематично, постоје све могуће верзије али ни једна није као оригинал. Сад је то много једноставније. Ја знам ко сам, они који ме знају такође знају ко сам.“
„Неко ће ме звати Ладислав, неко Ласло, ја с тим немам проблема, то се усталило тако. Четири године сам радио у Мађарској, онда сам био само Ласло. Али када сам био у Пољској, онда сам био Владо. Шта да им радим. На Филипинима је Ладислав јако дуго па су ме звали Ладис. Ја не тражим да ме зовеш овако или онако. Ако неко покушава да ме зове било како да би изразио нешто дегутантно, онда ћу можда да реагујем. Али сви људи који су честити и поштени могу да ме зову како желе. Преживећу.“
Дружба Речи Божје
Интересује ме да ли је било католичких свештеника у кардиналовој породици. „У татиној породици ја сам сигурно први и једини за сада, надам се да ће још неко да пође тим путем. Са мамине стране је другачије, њен најмлађи брат, мој ујак, је за време Другог светског рата, када је Бачка била део Мађарске, приступио Дружби Божје Речи, Реду вербита“, прича.
„Породица 1944. није знала да је он њима приступио, јер се створила социјалистичка Југославија и Мађарска под совјетском влашћу, па није се баш радо говорило о томе да је неко члан неке такве организације. Он је завршио за свештеника и радио је у Мађарској. Али моја мама је знала шта он ради и које су његове тајне тамо. А ми нисмо знали.“ „Тек седамдесет и прве он је дошао назад у Југославију, настанио се у Новом Саду и почео тамо да води једну католичку парохију, жупу. Преко њега сам упознао његову организацију и учланио сам се, јер сам свакако хтео да будем свештеник. Дакле, са мамине стране он је био једини, а са татине стране нисам имао никога ко је изабрао црквени пут.“
Кардинал Немет каже да је код Вербита пронашао оно што је тражио. „У Дружби ми се од почетка свиђала ширина. Не могу да замислим себе да радим у једној парохији. Сви редови имају свој неки терен, а ја сам такорећи изнад терена. Посебно ме радује папин позив да сарађујем са њим на универзалном нивоу Католичке цркве.“
„Друга ствар – то је била љубав према различитим културама и народима. Било ми је важно да упознам људе, зато сам и учио разне језике. Све то што сам на тај начин стекао током мог животног пута, то је велико богатство, што сам видео шта све имамо на свету. Сви смо људи, сви смо истог достојанства, а толико различити“, прича Немет.
„Сахрана радоснија од ускршње мисе“
Кардинал Немет је своје схватање улоге цркве у друштву почео да мења са све већим међународним искуством. Најпре у Пољској, где је као младић схватио да је већинска перспектива у скоро потпуно католичкој земљи различита од мањинске перспективе која је њему припала по рођењу.
А потом га је позив одвео на Филипине. „Никада нећу заборавити шта ми је у Риму рекао један Филипинац који је студирао са мном: Кад одеш на Филипине видећеш да је код нас сахрана радоснија него код вас ускршња миса! Тако је и било.“
Кардинал Немет сведочи о живом односу 75 милиона филипинских католика према својој вери. Тамо су умели спонтано да изнесу гитару пред олтар и да запевају. Слично је у Латинској Америци и у Африци. Питам јединог кардинала из Србије зашто су пре свега на западу Европе цркве све празније.
„Данас се на Западу догађа оно што су идеолози комунизма можда хтели, а нису успели. То доноси живот на Западу. Да ли због могућности избора, да ли што је човек мало засићен сам собом, осећамо се као да смо једини господари историје.“
Драго Пилсел: 10 година од смрти Живка Кустића ме и даље једно прогања
„Религија је постала ствар избора. Толико је тога на тржишту духовности, толико могућности да се нађе унутрашњи мир и смисао живота, да морамо да се навикнемо на Западу да смо ми само једна од могућности. Нисмо та водећа сила која смо били скоро хиљаду година у друштвима на Западу, па чак и дуже, гледајући од Карла Великог, кршћанство је играло велику улогу у стварању Западне Европе.“
Нова вера на истоку
Према Ладиславу Немету, за разлику од западног дела континента, његов источни, бивши социјалистички део, има другачије искуство – искуство поново пронађене вере:
„У посткомунистичкој Европи где је православна црква скоро свугде већинска, она има, хвала Богу, један позитиван моменат, људи се моле, људи су побожни, ту се поново рађа тај верски осећај, то се види и у Србији“, сматра он. Да ли је у тој Србији сада Католичка црква мање оптерећена српско-хрватским сукобом из деведесетих? „Модерна Србија у овој форми постоји од 2006. када је Црна Гора кренула својим путем. Србија је постала самостална суверена држава и у њој се по први пут католици били некако на свом, али у сасвим новом издању. Није било тог залеђа и јачине који су долазили из Словеније и Хрватске.“
„До распада Југославије, Хрвати су били државотворна нација. Данас су у Србији мањина исто као Мађари. Словаци, Мађари и други су још у Југославији имали статус мањине, уживали смо заштиту, али нисмо имали такву моћ и утицај које су у Југославији имали Словенци и Хрвати. Од 2006. ми учимо да живимо заједно у новој ситуацији. То је школа и изазов за све нас да сазнамо шта можемо да радимо заједно. Важно је да то радимо у кршћанском духу дијалога. Пошто нас је мало, важно је да будемо присутни“, прича кардинал.
Ватикан и Косово
Подсећам кардинала да у Србији постоје гласови који Ватикану приписују историјску злонамерност према Српској православној цркви. Шта кардинал Немет мисли о томе?
„Сигурно да наша историја није без неких лоших одлука, па и страшних одлука Ватикана, можда не само Ватикана као Ватикана него Католичке цркве као заједнице. И на овим теренима је било ексцеса и лоших ствари. Било би погрешно да се каже да није било. Било је. Међутим, и са друге стране је било.“
„Не можемо рећи да је једна страна увек жртва, а друга страна ради само лоше ствари. Непотребно некритчко размишљање да је један народ увек жртва, а сви су против њега, то сам сретао и на Филипинима и у Пољској. Пољска је увек плакала да су је у 18. веку поделили Руси, Немци и Аустријанци. Филипинци стално наводе да су их Шпанци дирали. Свако нађе своје.“
„У Србији може да се чује – сви нас мрзе, нико нас не воли. Једино нас сада Мађари воле. Не воле нас муслимани, Бугари, ови, они. И на крају, увек се нађе – не воли нас Ватикан. Увек се нађе неки разлог. Треба мало више објективне комуникације. Медији ту имају велику одговорност. Није здраво да само једна политичка линија буде присутна на јавном сервису, јер се он плаћа од новца свих. Треба да буде отворен за све друштвене догађаје, јер то је наше друштво. А не да се унапред селектира шта може, шта не може.“
У политичком смислу Ватикан као држава није признао Косово. Да ли кардинал Немет мисли да ће то тако и остати? „Косово као заједница која расте и покушава да нађе свој пут, функционише као квазидржава, али га пуно држава није признало. Ватикан гледа и друге ствари. Које су верске слободе, да ли постоји закон о верским слободама. Знамо да је на том пољу доста тога нејасно, а исто тако да је однос приштинских власти према православној цркви прилично нејасан. Верска слобода је за све једнака и Ватикан то неће да занемари.“
Рат и мир
Да ли кардинал и београдски надбискуп Ладислав Немет види наду у свету у којем људи умиру у Украјини, на Блиском истоку и у низу других ратних сукоба?
„Ја сам мислио да тога више неће бити у Европи, нажалост тога има – да се верски мотиви користе за подршку рату који се води између два братска народа и у истој цркви, православној. Знамо да је тај терен већ хиљаду година кршћански. Јако ми је жао што баш ту долази до огромног крвопролића. Зато мислим да је највећи задатак међународне заједнице да се што пре заврши отворено ратовање и да се седне за сто и разговара о миру. Чак и најгори мир је бољи него један дан рата.“
„А за Израел и Газу – мене боли душа да после свих тих декларација Уједињених нација још од 1948. ништа није успело и да стално наилазе нови таласи мржње и убистава и свега што иде с тим. Свака држава има право да се брани. Међутим пропорционалност те одбране је и те како сумњива у Гази. Пред тиме не можемо затворити очи. Међународна заједница је јако приметно одсутна“, каже он.
„Фрањин из Партизанске“
Кардинал Немет после именовања још није био у родним Оџацима. Да ли ће га тамо ословљавати са „еминенцијо“ или ће остати Ласло из куће Неметових?
„Мислим да ће остати онако како је било увек. Био сам бискуп, надбискуп, па смо остали при томе, мислим да ни овај пут неће бити другачије. Не намеравам да одем у пуном кардиналском оделу да се шеткам по Оџацима па да виде ко сам, шта сам.“
„Него ако будем имао времена па да одем да посетим гроб родитеља, сахрањени су тамо, да посетим моју родбину, моју парохију или жупу где сам крштен. То ће свакако бити у нормалном издању. Не видим проблем да ме и даље зову тако као што су ме звали. ‘Онај Фрањин’. Мој отац је био Ференц – Фрања. Из Партизанске улице.“
Извор: Дојче Веле
