Пише: Милија Тодоровић
У општој идентитетској пометњи имена, знакова, химни и чега све не, у Црној Гори се издваја један баш комичан исход хералдичких натезања. А он се своди на разликовање „српске“ тробојке од „црногорске“ државне-црвене заставе. Колико је бесмислена таква подјела говори нам вишедеценијска историја тробојке као заставе која је конституисала црногорски државни идентитет, и коју смо нашли на ковчегу црногорског краља када је 1989 обављена ексхумација у Сан Рему. Та је тробојка толико укоријењена у овдашњу државност да чак ни оном крилу комуниста које се бавило стварањем „нове нације“ није падало на памет да исту мијења , него су јој само пришили петокраку.
А да не говоримо о компатибилности тробојке са распоредом боја на црногорској народној ношњи…. Упркос свему томе, овдашња индепендетистичка идеолошка „памет“ успјела је да тробојку извиче као нешто страно националним Црногорцима, и да је спакује у наратив националистичке, анти-грађанистичке пријетње по Црну Гору. На другој страни, садашњу државну заставу исти они су прогласили амблемом грађанства и симболом против етничких, конфесионалних подјела.
Митрополит Јоаникије о капели на Ловћену: Надам се да ће власт исправити неправду
Међутим, основе хералдике и новије европске историје говоре нам нешто сасвим друго: управо је актуелна државна застава Црне Горе, егземплар религијског барјака. Она у себи носи, прије свега, јасну традицију средњовјековног хришћанског царства, са све крстовима (њих три), крунама и симболима Христовог јеванђеља. А тробојка, зна се – представља ликовни израз револуционарних тежњи француске грађанске револуције. Али, кога брига шта је шта и ко је ко? Биће онако како се договоримо на наредном партијском конгресу…или како каже (неки) вођа.
