Пише: Марко Недић
Поштовани чланови породице Драгише Калезића, уважени пријатељи и поштоваоци његовог књижевног дела, на овом симболичном месту суочавања с коначним одласком из живота, речима опроштаја од дугогодишњег пријатеља Драгише Калезића, часног човека и изузетног књижевника, који је цео живот посветио трајној загонетки књижевне речи и уметничке визије света, обраћам се с дубоким осећањем неизмерног губитка који нас је овде све окупио. Драгишиним неповратним одласком савремена српска књижевност и култура, и култура његовог завичаја у Црној Гори, које он никад није одвајао, изгубиле су једног од оних стваралаца који су се доживљају књижевности као уметности речи предавали као важној духовној мисији и судбоносном индивидуалном чину.
За све оне који за истином о свету трагају у уметничком стваралаштву нема теже обавезе него што је опраштање од пријатеља који су читавог живота ту истину такође желели да открију у уметности и њеним отвореним и скривеним значењима. У тренутку када Драгиша Калезић, који је индивидуалну мисао и став видео као највећу меру смисла живота и најпоузданији знак човекове посебности у њему, из физичког облика постојања одлази у безгранични мир будућности, речи ипак остају немоћне да искажу сву драматичну тежину тог одласка. То може само мисао, може и дубока емоција, накнадно и сећање.
Драгиша Калезић је интелектуалном дубином својих погледа на живот и човекову личност, својом етиком, својим стабилним, јасним и непоткупљивим ставом о књижевности, филозофији, култури и уметности и њиховој улози у формирању личности и друштва, које се нажалост данас, под утицајима различитих интереса, све више удаљава од истинске културе, уливао неизмерно поверење у свој однос према стварности свима онима који су ценили његову јасну мисао у разговорима и складан стил у његовој прози. Вас, његове пријатеље и родбину, не треба подсећати да је он као личност и као књижевник, иако је увек тражио високе стваралачке стандарде, био отворен према самом феномену културе, према драми живота, традицији, савремености и према свим важнијим облицима њихове стваралачке слике, притом увек остајући самосталан и свој.
Доласком из Даниловграда и Подгорице у Београд на студије светске књижевности Драгиша се већ на почетку књижевног рада огласио као изврстан есејиста. Његова књига есеја Еденски врт лажи, култна књига једне књижевне генерације, изабраним темама и особеним ауторским гласом истовремено је наговештавала медитативан, ерудитски и наративан приступ насловном парадоксу, да би у свој садржај укључила неке од великих тема модерне књижевности и филозофије, као што су самоћа, кривица, доживљај смрти, етичке норме личности, слобода избора и сам смисао живота. То су истовремено биле и кључне теме његове прозе, романа Још сам овде, Јама без дна, Адреса беше моја, Дан и нешто од ноћи, Галерија Кирка и других, и приповедака Толстој и гуштер, Људи сенке, Градитељ, Стопала, као и бројних есеја. У тим књигама такве теме су произилазиле из изабраних животних прича књижевних јунака, из њихове суочености са осећањем нежељене припадности прагматичној стварности, према чијим су сложеним садржајима најчешће имали амбивалентан и наглашено скептичан став. Самим тим оне су, по свему судећи, биле део духовног профила самог Драгише као личности, али су у прозном контексту, тиме што су развијане према логици књижевног текста и његовог стилског облика, истовремено добијале изразито књижевно значење. У свим књигама прозе он је зато као писац био у могућности да, поред медитативне, наговести и меланхоличну и поетску интонацију текста.
Поштованипријатељи, напуштајући овоземаљски живот „стар и сит живота“, како је сам говорио цитирајући Свето писмо, Драгиша Калезић је у трајној жалости оставио своју породицу, кћерке Ивану и Милену, своју браћу Војислава и Радисава и своју бројну родбину, и преселио се у време у којем се истинољубиве душе смирују у вечном пределу без граница. Његови пријатељи, познаваоци књижевности, читаоци његових романа, приповедака и есеја, и сви они који, у овом добу агресивне свакодневице, у књижевности, уметности, филозофији и култури и даље виде велико и можда последње поље хуманизације живота и човекове личности, као што га је видео и самДрагиша,осећају да је његовим одласком нестао један истински ослонац њиховој природној потреби и жељи за бољим, пунијим, осмишљенијим и остваренијим животом. Ту природну потребу одсад ће уместо њега испуњавати његове објављене књиге и постојано сећање породице и његових савременика на његову непоновљиву личност и остварено дело.
Зато, нека је вечна слава и хвала моме драгом пријатељу и добром писцу Драгиши Калезићу!
(Реч опроштаја изговорена 21. септембра 2024, на Новом бежанијском гробљу)
Извор: Нова Зора
