Dragana V. Todoreskov: Vizionarski uzlet Judite Šalgo

Piše: Dragana V. Todoreskov

Kako čitamo u interaktivnom vodiču Kako razumeti novu umetničku praksu, Novi Sad je predstavljao važnu „neoavangardnu konceptualnu umetničku scenu”, koja je, kao i u slučaju drugih gradova SFRJ (Beograd, Ljubljana, Zagreb, Subotica itd.), označavala „liniju drugosti u odnosu na estetiku modernizma”. Iako neki od njenih predstavnica i predstavnika, za razliku od Slobodana Tišme, Vladimira Kopicla, Mirka Radojičića, Slavka Bogdanovića, Čedomira Drče, Miroslava Mandića, Janeza Ko­cijančića, Milana Živanovića, Ane Raković, Peđe Vraneševića, nisu bili formalni članovi nekih od novosadskih grupa Kôd, (E) i (E) – Kôd), njihov rad se svakako tretira kao deo navedene scene. Samo neki od ovih multimedijalnih umetnika su: Judita Šalgo, Bogdanka Poznanović, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Branko Andrić-Andrla, Božidar Mandić i dr. Rad Judite Šalgo odlikuje performativno-književna aktivnost, koja će otpočeti sedamdesetih godina, ali će se autorka nešto kasnije javiti knjigama kojima će odbraniti ovaj svoj umetnički kredo.

Nakon zbirke Obalom, koju je objavila kao 21-godišnja devojka, Judita Šalgo se tek nakon 18 godina odvažila da štampa neoavangardnu zbirku tekstova 67 minuta, naglas, a 1986. Život na stolu, knjigu žanrovski i umetnički srodnu prethodnoj. Naredne godine objaviće svoj prvi roman, Trag kočenja, a potom će proći osam godina do knjige pripovedaka Da li postoji život (Stubovi kulture). Sve vreme (1980–1995) ova spisateljica ostaje verna neoavangardnom načinu pisanja, ali se u nekim njenim delima, osobito u romanu Trag kočenja, mogu uočiti elementi postmodernizma.

Međutim, pravu misteriju za čitaoce/čitateljke predstavlja roman Put u Birobidžan, objavljen nakon njene smrti, 1997 (Stubovi kulture). Njegov priređivač, Vasa Pavković, zabeležio je:

„U zaostavštini Judite Šalgo ostao je roman Put u Birobidžan, na kojem je radila praktično do poslednjih dana svog života. U razgovoru sa njenim suprugom, piscem Zoranom Mirkovićem, saznao sam da je roman prekinut (smrću), ali i završen. Čitajući rukopis romana i priređujući ga za štampu (Zoran Mirković je prekucao rukopis i olakšao mi priređivački posao), uverio sam se da je to zbilja tako.”

Kako da protumačimo ovu, na prvi pogled, kontradiktornost o kojoj Pavković piše? Kada napominje da je roman prekinut, ima u vidu da su pojedini delovi romana ispisani u formi koncepta.

Tako u poglavlju „Odlomci iz radnog dnevnika o Birobidžanu”, čitamo:

Ženski kontinent ili ostrvo?

Birobidžan je nepoznato, potisnuto jezgro ljudske ličnosti (podsvesti?)… Otelovljenje, ozemljenje, jezgro neuroze.

Birobidžan je zemlja bez ubijanja. O tome sanja čovek (žena) koji je u strahu, bezrazložno? ubio starog Arapina.

Birobidžan je ludnica.

Birobidžan je KONAČNO REŠENJE (tajni Hitlerov plan pri napadu na SSSR).

Birobidžan kao idealni grad (utopija apsolvirano:

1. kao rezervna domovina

2. kao močvarni rasadnik Jevrejskog semena (Novi Sion?)

Birobidžan – poslednji zabran (na zemlji) aktivnog magijskog mišljenja i života.

Jevreji su držali (i Rusi sa njima) daleku postojbinu magije. Videti šamanizam!

Kako je Vladislava Gordić Petković uočila, Judita Šalgo insistira na procesu, na beskonačnosti, produžavanju radnje u vremenu. Ukoliko konceptualne delove romana Put u Birobidžan uklopimo u strukturu romana, to će baciti svetlo na protok vremena, na odlaganje kraja i na neprekidno zaustavljanje, digresije, odnosno usporavanje i ubrzavanje radnje. Ako je roman završen, priča nije, pa otuda potreba da se ona nastavi, da se i dalje pripoveda o fenomenu Birobidžana.

Koncept Birobidžana predstavlja jezgro romana, njegov središnji deo. On podrazumeva neke od ideja koje je autorka navela u Odlomcima iz radnog dnevnika. Ta geografska odrednica koja je – kako možemo saznati na Vikipediji, grad u Rusiji, na dalekom istoku i prestonica istoimene Jevrejske autonomne oblasti koja zauzima površinu od 169 km² i, prema popisu iz 1939. godine imao je oko 30.000 stanovnika a prema popisu iz 2010. godine 75.000 – postaje mitski prostor.

Njega u romanu nastanjuju marginalizovane grupe: pre svega Jevreji, kao nepoželjna nacija/konfesija u vreme bujajućeg nacionalsocija­lizma u Nemačkoj, ali i antisemitskih ideja raširenih po čitavoj Evropi. Birobidžan je mesto gde bi se oni mogli dobrovoljno doseliti, ili čak deportovati, i tako živeti udaljeni od onih koji ih, u najmanju ruku, ne žele za susede, zemljake, prijatelje, a u najgorem slučaju maštaju o njihovom istrebljenju.

Sa druge strane, Birobidžan je „ženski kontinent”, ostrvo namenjeno aktivistkinjama koje žele da se emancipuju, izoluju iz patrijarhalne i konzervativne sredine, udalje od prostora koji im ne nudi ništa više osim obuke za život pristojne domaćice, uzorne supruge i dobre majke. Ipak, one koje najviše maštaju o Birobidžanu jesu žene obolele od sifilisa (luetičarke, kako ih naziva njihov lekar, dr Savić, od reči lues koja je sinonim za sifilis), a koje čekaju svoju Mesijanu da ih izbavi iz veneričnih bolnica i povede u njima nepoznatom pravcu, ka obećanoj zemlji.

Da Birobidžan postoji u (pod)svesti ne samo obolelih junakinja, već i izuzetno osetljivih pojedinaca, pokazuje Judita Šalgo u poglavlju „Istočni greh Nenada Mitrova”. Na osnovu biografskih činjenica (nešto izmenjenih, naravno, u korist fikcije) i Mitrovljeve poezije, ona će prikazati život ovog ubogog pesnika, čiji fizički izgled budi u sagovorniku odvratnost, a koji je, s druge strane, vrhunski intelektualac i pesnik bodlerijanskih dubina. Tuga, neshvaćenost, potreba duše da se, ukoliko već ne može pronaći iskrenu ljubav, razdvoji od tela koje joj je okov, karakterišu poeziju ovog pesnika koji u Pesmi svim bogaljima sveta, slika viziju kontinenta za sve nesrećnike, usamljene subjekte sa različitim telesnim, ali i duševnim tegobama: „Zašto ne bi osnovali,/ s one strane njihova vidika, opštinu našu, novi naš Jerusalim, /grad zlehudnih i stradalnika,/ utočište svima stvorenjima/ skrhanim i malaksalim?”

Nenad Mitrov je, baš kao i junakinje o kojima će biti reči u narednim redovima ovog teksta, dvostruko marginalizovan: s jedne strane on je pripadnik jevrejskog naroda koji strada tokom Drugog svetskog rata, a sa druge nakaza, kepec, koji kako zbog nacionalnosti, tako i zbog telesnog deformiteta, biva izložen ismevanju i fizičkom kažnjavanju od strane mađarske okupacione vojske.

Naredno poglavlje, „Izgubljena plemena”, koje se zapravo na neki način nadovezuje na početnu priču o uticajnoj porodici Rotšild (zapravo, njenu novosadsku granu koja sada nosi prezime Rot), govori o novom grehu: mladi Oskar Rot opsednut je svojom tetkom Dinom istom strašću koju Nenad Mitrov oseća prema Mariji Aleksandrovnoj. Ova zabranjena ljubav eksplodiraće u momentu koji se poklapa sa saznanjem da svako ljudsko telo emituje neku vrstu svetlosti, aure, a o čemu se priča u krugovima oko porodice Rot. Tako Judita Šalgo uspeva da u svaki od rukavaca romana ubaci po nekoliko novih tokova, da zapravo rascepka svoj roman i unese u njega elemente vremenske, prostorne, konačno i sižejne nekoherentnosti.

U središnjem delu romana, koji će se protezati gotovo do samog njegovog kraja, nailazimo na priču o Berti Papenhajm, jevrejskoj književnici, aktivistkinji za ženska prava i dobrotvorki. Berta Papenhajm je istorijska ličnost koja je, takoreći, „ušetala” u roman iz psihoanalize, Frojdovih dela, njegovih konsultacija sa J. Brojerom, koji je Bertu, poznatu kao Ana O., lečio od histerije, potom Frojdove biografije autora E. Džounsa i drugih tekstova koje je Judita Šalgo koristila kao građu za roman. Izlečena, dakle, od histerije, sada svoju energiju usmerava na putovanja pokušavajući da pomogne prostitutkama, uglavnom onima koje su zaražene polnim bolestima. Njena poseta Balkanu samo je deo putovanja čiji je cilj da se registruju obolele prostitutke, posebno one jevrejske nacionalnosti, i da im se pruži neophodna pomoć, ali i da se sa čitavom mrežom trgovaca robljem, kao i nesavesnih roditelja, koji svoje ćerke prodaju ili nagone na prostituciju, upo­zna jevrejska, pa i evropska javnost.

Volja i upornost Berte Papenhajm biće inspiracija za mladu Floru Gutman koja prihvata njene ideje, ali i najava dugo očekivane Mesijane koja treba da dođe i povede mučenice u novu državu, gde, kako saznajemo iz replike Miše Gutmana:

…živeće i radiće slobodno, moći će da imaju ljubavne odnose, povremene ili stalne i sa muškarcima ili homoseksualne, ali neće smeti da budu robinje svojim muževima i ljubavnicima, partnerima. I neće smeti da se daju za novac niti bilo kakvu nagradu, čak ni najskuplju, ni za zlato i drago kamenje. U toj zemlji/ostrvu/dolini/ planini ili već šta će biti, mnogo toga je dopušteno, ali je robovanje zabranjeno, zavisnost od muškaraca.

Putovanje Berte Papenhajm naratorka poredi sa matericom koja luta u ženskom organizmu izazivajući histeriju (hipoteza u medicini poznata još od Hipokrata, koja je u savremenoj psihijatriji odbačena), te se neprestano kretanje junakinje može tumačiti i kao potisnuti vid njene histerične prirode. Međutim, način na koji se Berta Papenhajm, kroz društveno-korisni rad i borbu za ženska prava ostvaruje, prikazan je kao afirmativan, te tako njena „bolest”, ukoliko se o njoj i dalje može govoriti, daje izuzetne rezultate.

Sa druge strane, iz navedenih razloga dijagnostikovane hi­sterije, upravo će Berta Papenhajm (ili Ana O.) biti ona Mesijana za luetičarke čija je bolest zahvatila nervi sistem i koje uporno žele da napuste bolnicu i otisnu se u novi svet. Sve one, poput Nenada Mitrova, jesu najmanje „dvostruko obeležene”: najpre, pripadnice su potčinjenog pola, naterane da se bave prostitucijom, a sa druge strane, nagrižene (tada) neizlečivom bolešću. Žudnja za izmeštanjem iz neadekvatnog socijalnog okruženja, za Novim Jerusalimom, odnosno, zemljom poput Birobidžana, eskaliraće u njima posebno nakon pojave Sutine/Sutile, koja pokazuje gotovo natprirodne moći, nestaje iz bolnice i odlazi u nepoznatom pravcu.

Mića Vujičić: Kredom protiv bubašvaba

Koncept otvorenog kraja karakterističan je za prozu Judite Šalgo. Tamo gde bismo očekivali da se priča/ poglavlje završi/ zatvori, nailazimo na pretpostavke (smrt Nenada Mitrova tako, prema naratorkinom tumačenju, možda i nije uzrokovana samoubistvom, već je u njoj učestvovala i Marija Aleksandrovna), kao što imamo i naglo skretanje sa osnovnog pripovedačkog toka da bi se uveo novi motiv, novi lik (npr. Larisa Rajzner koju sa Mitrovom povezuje Marija Aleksandrovna), nova atmo­sfera. Za roman Put u Birobidžan nije neuobičajeno da se čak i u okvi­ru opisa pojedinih ličnosti otkriju kontradiktornosti, nagle promene mišljenja itd.

Navedene nedoslednosti, kompoziciona neujednačenost i druge osobine koje Put u Birobidžan čine atipičnim romanom, rezultat su onog prekida o kojem govori Vasa Pavković u navodu sa početka teksta. Taj prekid ukazuje na autorkinu nameru da se radnja rascepka, rasitni i potom ostavi kao da je reč o radnoj verziji, konceptu, obrascu koji čitaoci treba da popune. A ukoliko bi se sagledao i raniji prozni opus Judite Šalgo, videli bismo niz postupaka koji ukazuju na konceptualističku književnu praksu.

Međutim, poslednje poglavlje romana, Šuma mučenika, kreće se u pravcu argumenta da je roman, baš kao što tvrdi njegov priređivač, ipak završen. Šuma mučenika, koja pokreće mnogobrojna pitanja vezana za Holokaust, te potrebu Jevreja da potraže mesto gde bi se mogle zasaditi mladice drveća, i kona­čno, realizacija tog čina koji daje fiktivne rezultate (šuma nestaje), unosi opravdanu skepsu u vekovne želje jevrejskog naroda da konačno dobije svoju postojbinu. Autorka beleži:

Mašti, izmaštanom svetu, kao i ljudima potrebna je hrana. Stoga će čitav svet deo svog blaga uputiti na Istok, tamo gde je krenula Šuma. Ako postoji išta sigurno, to je Birobidžan, zemlja kojoj su bile okrenute nevine sanjarije, sada guta svaku uspomenu, život, ljubav. Tamo je sve upamćeno ili zaboravljeno. Dužnost svakog Jevrejina je da doprinese ideji, da plati svoj dug Neostvarivom. Gde god da zasadi drvo, bar jedna grana će prolistati u Birobidžanu, gde god da postavi temelje, bar jedan zid će se podići u Birobidžanu, mnogo toga što krene niz Dunav, isplivaće u Birobidžanu. Čovek i bol koji nestanu kao rukom odneti izroniće i vaskrsnuti u Birobidžanu.

Reklo bi se da Šuma mučenika na prvi pogled zaokružuje nezaokruživo i daje romanu svršetak dostojan osnovne teme. Ali, to je samo privid. Nakon nje, sledi nekoliko autorkinih beležaka vezanih za Birobidžan, ili jevrejske teme:

„Pred deportaciju svi Jevreji pisali testamente: stan, radnju, note, klavir, ručak, radove(?).

-Ili: u jednom testamentu (čijem? Paule Polak?) aludira se na Birobidžan.” Itd.

Ono što Judita Šalgo nije uspela ili htela da napiše/razradi, opisaće osam godina kasnije Đorđe Lebović u romanu Semper Idem, izvanrednoj somborsko-zagrebačkoj hronici Jevreja. Velika je šteta što se Put u Birobidžan i Semper Idem (koji imaju malo dodirnih tačaka u samom postupku pisanja) nisu susreli u nekoj imaginarnoj biblioteci, makar ona bila u Birobidžanu. Lepota Lebovićeve naracije, njegov smisao za detalje i za portretisanje nimalo ne zaostaju za Juditinim romanom. Ipak, Lebovićev narator isključuje bilo kakvu mogućnost stvarnog ili izmaštanog prostora koji je Judita Šalgo utisnula u Put u Birobidžan. Na taj način ona je uspela da Put u Birobidžan u isti mah načini i romanom i antiromanom, i utopijom i distopijom, i štivom sa jevrejskom, ali i ženskom tematikom, i prvom pravom pričom o jednom nepravedno skrajnutom pesniku koji zamišlja idealnu zemlju i u nju, baš kao i protagonisti i protagonistkinje Puta u Birobidžan, veruje.

Izvor: Glif